Посетили смо специјални резерват природе „Засавица“

1

Зелена посланичка група · 17/05/2019 · Зелени дијалог
Посетили смо специјални резерват природе „Засавица“

Неформална Зелена посланичка група је у четвртак 11. априла посетила специјални резерват природе “Засавица”.
Посета је почела обиласком дела специјалног резервата, представљањем старих, ретких и заштићене врсте животиња карактеристичних за Србију у прошлости, чије се популације овде одржава (мангулица, подолско говече, итд.), као и биљкама и животињама које су карактеристичне за подручје овог заштићеног резервата. Занимљива је чињеница да су неке врсте успеле да буду “враћене” у популацију овог резервата, попут нпр. даброва, који су са ових простора истребљени почетком 20тих година XX века.

Никола Стојнић, оринтолог Покрајинског завода за заштиту природе, који се бави заштитом природе и птицама, одржао је предавање, током ког је говорио о улози државе у заштити природних подручја и њиховој важности. Том приликом је учесницима посете рекао: “Нажалост, имамо свега око 6% заштићених подручја. Узевши у обзир да постоји много више територија које обилују природним богатствима и заштићеним врстама животиња, можемо имати и више од тог процента заштићених територија, али за то је неопходна акција државе и надлежних институција.” Говорио је о томе да су заштићена подручја у Војводини углавном уз државну границу или уз велике реке – Дунав, Саву и Тису. Напоменуо је да се у Војводини се налази и највећа континентална пешчара у Европи – Делиблатска.

Како настају та заштићена подручја?

Објашњавајући овај поступак говорио је о корацима које треба предузети. Прво се врши утврђивање вредности подручја, које врши Завод за заштиту природе. Тада биолози и други стручњаци утврђују врсте које живе на одређеном подручју и услове живота неопходне за њихов опстанак. Одлуке о заштити одређеног подручја доносе Народна Скупштина, Влада, а неке чак и регионална влада (као нпр. у случају АП Војводина). Највећи проблем у овом процесу представља утврђивање шта треба, а шта не уврстити у заштићено подручје (посебно кад су у питању њиве, пољопривредне и друге површине које су у власништву приватних лица). Господин Стојнић је изнео и пример да у неким деловима ван Националног парка Фрушка гора живи слепо куче, које спада у веома ретке врсте и код нас и у свету, тако да би то подручје требало да буде проширено у складу са биодиверзитетом који треба заштитити. Већина заштићених подручја се углавном ширила тек кад је око њих започета градња путева и постројења различитих намена. То је чинило да живот заједнице заштићеног подручја постане угрожен, на шта онда упозоравају стручњаци који прате стање на терену.

Постоји проблем са, уопште, постојањем заштићених подручја – неки научници верују да треба да променимо стил живота и живимо у складу са природом. Тад не би било потребе за заштићеним подручјима. Али, пошто то барем (још увек) није могуће, њихово постојање је једини начин да сачувамо биодиверзитет и разноликост.

Зоне заштите

Постоје различите зоне заштите:

1. режим заштите првог степена, где нису потребне интервенције, забрањени су чак и научно истраживачки радови;

2. режим заштите другог степена, који захтева одржавање (нпр. кошење траве због кретања стоке), али уз контролисано коришћење;

3. режим заштите трећег степена, у који спада и аспект туризма, рекреације, где се граде хотели итд.

Само први степен заштите се контролише. У њему није дозвоњен утицај људског фактора. У осталих 95% подручја, која спадају у 2. и 3. степен заштите налазе се у надлежност Министарства пољопривреде и шумарства.

Проблем са садашњим концептом заштићених подручја јесте што код нас не постоје специјализоване агенције, састављене од различитих стручњака који се баве природом, који би управљали њима. Код нас то обављају шумарске организације, које нису баш најсигурније шта треба да раде. Држава не издржава њихов рад и трошкове око тих подручја, већ налаже да се само-издржавају од шума заштићеног подручја. Нажалост, није увек лако наћи баланс у коришћењу – шумари би требали да користе око 90%, а чувају осталих 10% шума, а, нажалост, ситуација на терену је другачија (користе око 97%). Шумама треба 150-200 година да се обнове након уништавања. Иначе, могу саме себе да одржавају без људског утицаја. У Обедској бари постоји стара шума храстова, тзв. Дебела гора, и представља једну од најлепших у Европи – међутим, шумари тврде да имају своје разлоге зашто желе да их секу (наводно пропадају стабла).

Такође, травна станишта морају да се очувају због ретких врста које ту обитавају – нпр. текунице. Нажалост, много се уништавају, преоравају, али се након престанка људског утицаја релативно лако и брзо обнављају (2-5 година). Са друге стране, водена станишта не треба само да се заштите, него мора да се ради на уклањању муља и вишка вегетације да би опстала у садашњем облику.

У ЕУ функционишу ствари другачије: велика количина новца се даје годишње фармерима да раде на прављењу специфичних станишта, према уређеним плановима опстанка биодиверзитета – нпр. како би успела популација дропљи у Аустрији, одређени фармери косе траву, сеју одређене врсте биља, или уопште не обрађују одређене површине.

Какве су добробити од заштите природе?

Изразито позитиван пример представља Ковиљско-петроварадински рит, који има огромну културно-историјску вредност, али истовремено штити од поплава, пречишћава ваздух, воду и све укупно, захваљујући свим добробитима, доноси годишње преко 2,3 милијарде динара.

Након предавања уследио је разговор са посланицима које је интересовао систем уређења заштићених подручја и његова потенцијална измена. Посланица Нада Лазић је поставила питање спречавања прекомерне сече стабала на Фрушкој Гори.

Закључак је да, упркос томе што је позитиван напредак на овом пољу постигнут, мора још много да се ради како би се боље и ефикасније уредила и заштитила подручја обилата разноврсним биодиверзитетом.

Посети су присуствовали народни посланици: Нада Лазић, Јасмина Каранац, Бранимир Јовановић, Предраг Јеленковић, Соња Павловић, Јован Јовановић, Милија Милетић, Жарко Богатиновић, Радослав Цокић и Зоран Деспотовић.

Реализацију ове активност подржао је УНДП у Србији, у оквиру пројекта „Јачање капацитета за унапређено спровођење међународних споразума из области заштите животне средине“, који финансира Глобални фонд за заштиту животне средине.

Original Article