Dr Jagoda Jorga: Slatko (ne) goji?

468

Piše: Brankica Treskavica

_E0A5067

Na konferenciji “Formule vitkosti i zdravlja“, koju organizuje magazin “Lepota i zdravlje”, pričaće se o svemu što što se može podvesti pod pojam – zdrav stil života. Budući da je tema neiscrpna, nismo čekali 21. februar, kada će konferencija biti održana, već se njome, iz dana u dan, bavimo na našem portalu. Ove subote, sliku koju većina ljudi ima o šećerima, koriguje dr Jagoda Jorga, profesorka Medicinskog fakulteta, dijetoterapeut.

– Višak kilograma i gojaznost postali su najveća zdravstvena pošast savremenog sveta, o čemu svedoči podatak da u većini razvijenih zemalja ovakav problem ima daleko preko polovine svih odraslih. To, prevashodno, nije pitanje estetike, iako nezanemarljivo, već ukupnog zdravstvenog stanja. Gojaznost je stanje uvećanog i funkcionalno izmenjenog masnog tkiva koje luči veliki broj aktivnih supstanci, uključujući hormone koji bitno menjaju funkciju mnogih drugih organa i sistema. To je stanje hroničnog metaboličkog stresa, koje pre ili kasnije vodi u popuštanje funkcije i ispoljavanje drugih oboljenja kao što su dijabetes, povišen krvni pritisak, problemi sa fertilitetom, ubrzanje degenerativnih procesa praćenih češćom pojavom zloćudnih tumora. Uporedo sa ovakvom epidemiološkom slikom, nauka o ishrani je intenzivno tragala i traga za odgovorom na pitanje “šta nas goji” najviše. Sredinom prošklog veka svi su se nekako složili da su to masti, vidljive i nevidljive. To je delovalo dosta logično, jer mast ima najveću kalorijsku vrednost – čak 900 kcal na 100 g, a pored toga ljudi vole taj ukus. Tada je u prehrambenoj industriji nastao pravim bum proizvoda bez ili sa malo masti: mleka i mlečnih proizvoda, sireva, mesa i prerađevina. Često je, međutim, ukus popravljan dodavanjem veće količine šećera te je kalorijska vrednost, na primer voćnih jogurta, čak i povećana.

Tako je krajem prošlog veka počela hajka i povika na šećer, posebno tzv. “visoko fruktozni kukuruznui sirup”, koji se pokazao kao odlična zamena za običan šećer. Pošto je fruktozni, ljudima je delovao veoma zdravo i masovno su ga koristili. Među raznim proizvodima, slatki, bezalkoholni napici označeni su kao glavni krivci za epidemiju gojaznosti. Ove godine objavljen je rad za koji je u Kanadi praćeno preko 10.000 dece. Pokazao je da između normalno uhranjene i gojazne dece nema razlike u unosu ovih napitaka. Pa, gde je istina? Gojaznost je uvek i isključivo posledica pozitivnog energetskog bilansa – “jedeš više nego što potrošiš”. Bilo kog porekla da su unete kalorije, ako ih ne potrošimo, deponovaće se kao mast u masnom tkivu.

Šećer nije sam po sebi loš po zdravlje. Čak i osobama na insulinu, dozvoljen je dnevni unos od 15 grama dodatog šećera. Šećer je najbolje moguće gorivo za mozak i crvena krvna zrnca, i nezamenljivi izvor brze energije pri veoma intenzivnim fizičkim naporima. Šta je problem? Količina. Analize pokazuju da je prosečan dnevni unos šećera u Velikoj Britaniji 115 grama, odnosno 460 kcal! To je gotovo četvrtina standardne potrošnje od 2000 kcal, a preporuke govore da ne treba da pređe 105 ili 200 kcal. Oni koji ne vole slatko kažu – pa dobro, neka prestanu da unose šećer. Stvar je mnogo komplikovanija nego što izgleda na prvi pogled. Pored nesporne biološke uloge, šećer ima važnu funkciju u zadovoljavanjuu “hedonističke gladi” čiji su koreni duboko u našim genima.

Ta želja je nešto sa čim se rađamo, a kod nekih ljudi ostaje veoma jaka tokom odraslog doba. Kako su receptori za slatko raspoređeni ne samo u ustima, već i u organima za varenje, pankreasu i sl. tako slatko ima važnu ulogu u regulaciji gladi i sitosti, odnosno telesnoj težini. Zato mnogi stručnjaci za ishranu tvrde da je u svetlu ukupnog zdravstvenog blagostanja bolje koristiti razne zamne za šećer koje nemaju kalorije, a koje i dalje obezbeđuju hedonistički elemenat ishrane.

Sviđa mi se (2 glasova)

Loading ... Loading …