Emotivna ranjivost – kako da je prigrlimo i budemo svoji

emotivna ranjivost

Ranjivost se definiše kao izloženost mogućem napadu ili povredi, bilo fizičke ili emotivne prirode. 2020. godina nam je naglasila našu ranjivost. Prva koju smo jasno primetili jeste ranjivost ka bolesti i potencijalnoj smrti. Ipak, fizička ranjivost je mnogima od nas, donekle, lakše pala od ostalih, jer smo stalno dobijali instrukcije šta je potrebno da radimo kako bismo smanjili rizike: perite ruke, nosite masku, držite distancu. Onu emotivnu, težu ranjivost smo tek malo kasnije osetili, kada su krenuli strahovi, anksioznosti, tuge i gubici. Preporuke kako da ublažimo ove rizike su izostale iz medija.

Autor: Marija Živković, psihološkinja i psihoterapeutkinja, Savetovalište Mozaik

2020. godina je donela izraženu potrebu da se povežemo, a to smo mogli da učinimo tek onda kada smo videli i prihvatili svoju ranjivost. Sa ranjivošću smo se suočili kada smo, bespomoćni pred izazovima, shvatili da nije sve pod našom kontrolom. Ipak, čak i svesno saznanje, priznanje koliko smo svi emotivno ranjivi u ovom trenutku mnogima nije pružila hrabrost da prigrle svoju ranjivost, zato što je njeno neprihvatanje utkano u temelje našeg načina života.

Ranjivost kao neprihvaćeno, ali neizbežno iskustvo

Ranjivost, do nedavno, nije bila popularna, ni kao termin ni kao doživljaj. U svetu koji glorifikuje uspeh, snagu, dominaciju, ekstravernost, u svetu koji priznaje samo uspeh, a osuđuje greške, koji prihvata samo pozitivno razmišljanje, a teško podnosi naša neprijatna osećanja, u tom svetu nije bilo mesta za ranjivost.

Ranjivost, fizička ili emotivna, je izjednačavana sa sramotnim, sa slabošću koju treba sakriti i na sve načine izbegavati. To je nepodnošljiv deo našeg života. Budimo iskreni, ko se oseća lepo kad se oseća ranjivim? Da li vam je ikada bilo svejedno da prvi kažete „Volim te” ili da pozovete prijatelja koji je upravo izgubio nekoga dragog?

Šta je onda prihvatljiv način izbegavanja ovakve „anomalije” u našem ponašanju, i to izbegavanja po svaku cenu? Prihvatljivo je bilo samo suprostaviti joj se kroz neki oblik agresije i destruktivnosti.

Sa druge strane, egzistencijalizam ukazuje na neizbežnost ranjivosti kod nas kao smrtnih bića. Baš zbog činjenice da je naš život konačan, ranjivost ka traumi je univerzalno iskustvo svih ljudi. Patnja, povreda, bolest, smrt, slomljeno srce, gubitak – to su mogućnosti koje definišu naše postojanje i predstavljaju stalnu pretnju. Biti ljudsko biće znači biti nepodnošljivo ranjiv.

Zašto potiskujemo emotivnu ranjivost

Ranjivost, dakle, društvo odbacuje. Suočavanje sa njom je u početku bolno, stoga nije ni čudo što psihoterapeuti i klijenti u seansama nailaze na razne oblike (ljudskih) napora da tu ranjivost sakrijemo, ili još bolje, ako je ikako moguće, da je potpuno izbegnemo. Emotivna ranjivost se najčešće manifestuje kao anksioznost koja je povezana sa mogućnošću da budemo odbačeni, da neko vidi ono čega se stidimo, ili da nas neko proceni kao neadekvatne. Brene Braun (2012) je definiše kao „neizvesnost, rizik, i emotivnu izloženost”. Najveći rizik i emotivnu izloženost dožiljavamo u bliskim odnosima sa drugima. Zbog toga je u psihoterapijskoj praksi, ali često i u životu, glavni pokazatelj da osoba potiskuje emotivnu ranjivost upravo nemogućnost povezivanja sa drugima.

Kako bismo smanjili ovu anksioznost ili umanjili rizike da neko otkrije naše mane i odbaci nas, pribegavamo raznim taktikama potiskivanja emotivne ranjivosti:

  • razvijamo veliku samostalnost,
  • budemo sami sebi dovoljni,
  • sve možemo sami,
  • niko nam nije potreban.

Na ovaj način izbegavamo bliskost sa drugima ili vezu u potpunosti, pa tako do odbacivanja ne može ni da dođe.

Kako izgleda biti u odnosu istovremeno izbegavajući ranjivost

Mnogi od nas smatraju da će njihova spremnost da budu napušteni ili osuđeni umanjiti rizik od emotivnog bola. Međutim, ako nam je to početna pozicija, propuštamo sve lepo što se dešava u odnosu. Primećujemo samo znake da veza slabi, da je kraj blizu, čujemo samo kritike ili pak sve što nam je upućeno čujemo kao kritiku. Na ovaj način odbijamo partnera od sebe i „spremni” dočekujemo njegov odlazak. Neko se osigura da se njegove mane ne otkriju time što sve radi savršeno, izgleda savršeno, govori savršeno. Na ovaj način onemogućava drugima da otkriju propuste. Takođe, propušta da se autentično poveže sa drugima.

Prihvatanje ranjivosti kao prihvatanje sebe i povezivanje sa drugima

Brene Braun (2012) nam kaže da se iz ranjivosti rađaju ljubav, pripadnost, sreća, hrabrost, empatija i kreativnost. Tek onda kada damo sebi dozvolu da budemo ranjivi, možemo imati razumevanje za druge i osetiti empatiju, jer znamo iskustvo bola ili sramote. Možemo znati da zaslužujemo ljubav ovakvi kakvi jesmo, sa svim svojim manama, vrlinama i iskustvom koje nas je oblikovalo takvima. Emotivna je hrabrost podeliti svoja osećanja sa onima koji su nam važni, ali i prihvatiti njihova. Možemo biti kreativni tek kada preuzmemo rizik procene i osude u pokušaju da stvorimo nešto novo i originalno.

Kako da prigrlimo svoju ranjivost

Ako smo godinama skrivali ranjivost ili je u potpunosti ignorisali kao nešto mučno, teško i nepoželjno, na koji način možemo da prigrlimo svoju ranjivost? Brene Braun (2012) predlaže sledećih pet koraka:

  • Ne prikrivaj svoja osećanja – Istražite svoje emocije tako što ćete postavljati pitanja „kako se osećam” i „o čemu razmišljam u ovom trenutku”. Pisanje, mindfulness, meditacija, razgovor sa bliskim prijateljem koji vas prihvata, razgovor sa terapeutom su načini na koje to možete da uradite. Dobar predlog je da bar jednom dnevno pitate sebe „Kako si?“ i onda iskreno odgovorite na to pitanje.
  • Za ranjivost je potrebna hrabrost – Ranjivost je najmanje slabost. Potrebna je velika hrabrost da pokažete drugima šta vam je važno, jer mogu da vam otmu; da pokažete drugima gde vas boli, jer mogu baš tu da vaš šutnu; da pokažete drugima koliko vam je stalo, jer mogu da odu; da pokažete drugima šta ste stvorili, jer mogu da vas ismeju.
  • Pojavi se, pogledaj strah u oči, i kreni napred – Strah i kritika će uvek biti tu, ne idu oni nigde. Ako ih ne pogledamo u oči ništa nećemo uraditi u životu i nigde se nećemo maknuti. Što duže stojimo naspram straha i kritike postajemo hrabriji i otporniji.
  • Teži izvrsnosti, a ne perfekcionizmu – Perfekcionizam nema nikakve veze sa razvojem, napretkom ili ličnim uspesima. On ima veze sa strahom i izbegavanjem. Zato je bolje težiti izvrsnosti, biti najbolja verzija sebe uprkos svojim manama. Ovakav pristup je zdrav i dovodi do ličnog rasta i razvoja za razliku od perfekcionizma.
  • Odvaži se da budeš svoj – Sile straha, sumnje i nesigurnosti nigde neće nestati, ma koliko se trudili da ih izbegnemo ili zakopamo. Umesto toga suoči se hrabro sa njima i budi autentično ono što jesi, znajući da poseduješ sve alate da im se suprostaviš.

Kada i pred kim biti ranjiv, da li su nam potrebne granice

Da bismo održali zdrav odnos sa ranjivošću potrebne su nam zdrave granice. To znači da ne treba biti ranjiv sa svima i u svakoj prilici. Možda je ovo trebalo da bude preporuka s početka teksta za našu emotivnu ranjivosti: Budite ranjivi, ali vodite računa gde, kada i pred kim. Naša ranjivost je jedna od najvrednijih stvari koju imamo i čini nas takvima kakvi jesmo, ne treba da je bacamo i odbacujemo gde ne treba.

Kada nas je 2020. zatvorila u sobe i stanove, pod uslovom da ih imamo, suočila nas je sa našom ranjivošću. Neki su se tek tada sa njom upoznali, mnogi su se uplašili, poneko je uspeo da joj izbegne pogled, tu i tamo smo je zalili alkoholom i nahranili čokoladom, ali ona je nastavila da sedi tu pored nas, jer ni ona nije imala kud. Jedan broj se odvažio da sazna kako da joj priđe i odveo je svoju ranjivost kod psihoterapeuta.

Komentari