Samopovređivanje, naizgled daleko od očiju javnosti

21

Samopovređivanje predstavlja namerno nanošenje povreda samome sebi. Najčešće su to posekotine ili opekotine. Sampovređivanje vrlo retko predstavlja pokušaj suicida. Način je da se osoba izbori sa emocionalnim problemima, besom, frustracijom…

autor: dr Vesna Tepšić Ostojić, psihijatar

Samopovređivanje se najčešće dešava daleko od očiju javnosti. Obično je planirano, a neretko ima i poseban ritual izvođenja. Uglavnom se biraju ruke, zatim noge, a ređe torzo. Osobe koje se samopovređuju ponekad u istom aktu mogu koristiti i više mesta na telu ili više načina da to urade.

Da bi se sampovredila osoba pribegava zasecanju ili grebanju oštrim predmetima pa tako nastaju posekotine ili ogrebotine. Opekotine nastaju korišćenjem upaljača, gašenjem cigareta ili prislanjanjem zagrejanih predmeta. Osoba može da udara samu sebe ili u predmete oko sebe, najčešće glavu ili ruku. Na koži može urezivati slova, reči ili simbole, probadati kožu oštrim predmetima ili oštre predmete gurati ispod kože.

Posmatrač može uočti ožiljke, ali i sveže posekotine, ogrebotine, modrice, ujede ili neke druge rane. Promene mogu biti nasumične ili imati određeni oblik ili značenje. Mogu se primetiti i tragovi opekotina, sveži ili stari.

Da bi prikrila problem osoba sklona sampovređivanju neretko nosi duge rukave i nogavice čak i po toplom vremenu, a ako se povreda uoči, navodi da je reč o slučajnim povređivanjima.

Uzroci nastanka

Ne postoji jedinstven uzrok samopovređivanja. U podlozi se najčešće nalazi problem kontrole emocija, njihovog izražavanja i prihvatanja. Okidači mogu biti strah, bes, ljutnja, krivica, odbijanje, osećanje manje vrednosti, nemoći.

Kroz samopovređivanje osoba može pokušavati da olakša sebi nelagodu i anksioznost, premesti fokus sa psihološkog bola na fizički bol.

Cilj može biti i postizanje osećanja kontrole nad sopstvenim emocijama, telom ili životnom situacijom. Kod osećanja emotivne praznine ovo može biti način da se kroz osećanje fizičkog bola oseti bilo šta. Može biti i način samokažnjavanja za počinjenu grešku. Ponekad je to i jedini način na koji osoba ume da izrazi svoja unutrašnja osećanja ili raspoloženje u spoljnom svetu.

Samopovređivanje obično počinje u ranoj adolescenciji

Prva samopovređivanja su uglavnom u ranom adolescentnom uzrastu. To je vreme burnih emotivnih i fizičkih promena sa kojima se ne nose svi jednako. Faktori okoline kao što su bliske osobe koje se takođe samopovređuju, poremećeni porodični odnosi, problemi u vršnjačkoj grupi imaju značajnu ulogu u nastanku samopovređivanja. Zloupotreba alkohola ili psihoaktivnih supstanci takođe predstavljaju faktore rizika.

Samopovređivanje se češće javlja kod graničnog poremećaja ličnosti, depresije, anksioznog pormećaja, kod osoba koje su visoko samokritične ili imaju loše psihološke mehanizme odbrane. Nije retka situacija da se samopovređuju osobe koje su doživljavale fizičke torture i zlostavljanja u detinjstvu.

Fizičke i psihičke komplikacije

Samopovreda se može komplikovati infekcijom i/ili ostaviti trajne ožiljke ili oštećenja. Osećanje srama, krivice ili niskog samovrednovanja može se povećati kao i pogoršati psihički poremećaj koji je u osnovi. Zbog vidljivih ožiljaka menja se način oblačenja i neke životne navike.

Postavljanje dijagnoze

Ne postoje specifični testovi i procedure za postavljanje dijagnoze. Ukoliko se osoba sama ne obrati za pomoć na samopovređivanje se pomisli kada se vide njegovi sveži ili zaceljeni tragovi.

Lečenje je dugotrajno

Neophodno je obratiti se osobi koja se bavi mentalnim zdravljem – psihijatru ili psihologu. Potrebno je napraviti procenu uzroka i faktora rizika i lečiti mentalni pormećaj koji se može nalaziti u podlozi.

Lečenje je dugotrajno, metoda izbora je psihoterapija. Cilj psihoterapijskog rada je da se sagledaju problemi koji dovode do samopovređivanja. Neophodan je rad na razvoju veština za prevazilaženje stresa, prepoznavanja i kontrole emocija. Razvoj socijalnih veština i veština rešavanja problema integralni su deo psihoterapijskog tretmana.

Psihofarmakoterapija se koristi u lečenju mentalnog poremećaja ukoliko se nalazi u podlozi (depresija npr.). Psihijatrijskim lečenjem tada dolazi i do smanjenja samopovređivanja. U retkim slučajevima ponavljanog i teškog samopovređivanja neophodno je bolničko lečenje.

Ukoliko sampovređivanje primeti neko od članova porodice ili bliske okoline u pristupu je veoma važno ne osuđivati i kritikovati nego prihvatiti postojanje problema i ponuditi pomoć za njegovo rešavanje.

The post Samopovređivanje, naizgled daleko od očiju javnosti appeared first on PharmaMedica.

Original Article