Šta sve sadrže kozmetički proizvodi, ima li razloga za zabrinutost

12

Kozmetički proizvodi nisu moderan izum. Žene u starom Egiptu su koristile kajal, supstancu koja sadrži olovo-sulfid u prahu da potamne kapke, a kažu da se Kleopatra kupala u mleku da bi izbelila i omekšala kožu. Žene i muškarci u drevnoj Kini su lakirali nokte bojama koje su odgovarale njihovom socijalnom statusu, dok su žene u Grčkoj koristile otrovni olovo-karbonat da dobiju beo ten. U afričkim plemenima glina se mlela u paste za kozmetičku upotrebu, a domoroci u Australiji još uvek koriste široku paletu smrvljenih stena i minerala kao boju za telo.

Danas je kozmetika veliki biznis. Prema istraživanju iz 2011. Australijanci godišnje potroše oko 4,5 milijarde dolara na kozmetiku i toaletne potrepštine. Reklamiranje kozmetike, koje je ranije ciljalo mahom žene, danas je usmereno na znatno širi auditorijum.

Šta je kozmetički proizvod?

Kozmetički proizvod je supstanca ili proizvod koji je namenjen za upotrebu na bilo kom spoljašnjem deo ljudskog tela, uključujući usta i zube. Kozmetiku koristimo da očistimo, namirišemo, zaštitimo, promenimo izgled našeg tela ili njegov miris.

Šta sadrži kozmetički proizvod?

Postoje hiljade različitih kozmetičkih proizvoda na tržištu, svi sa različitom kombinacijom sastojaka. Samo u USA postoji oko 12.500 hemijskih sastojaka koji su odobreni za upotrebu u proizvodima za ličnu negu.

Tipičan proizvod sadrži 15-50 sastojaka. Uzimajući u obzir da prosečna žena koristi između 9 i 15 proizvoda za ličnu negu dnevno, istraživači su procenili da zajedno sa parfemom, žena svakog dana stavi oko 515 pojedinačnih hemikalija na svoju kožu!

Šta zaista stavljamo na kožu?

Voda

Ukoliko je proizvod pakovan u bocu najverovatnije je prvi sastojak na listi voda. Voda je osnova skoro svih kremova, losiona, dezodoransa, šampona, balzama. Voda ima funkciju rastvarača drugih sastojaka i omogućava pravljenje emulzija. Ova voda nije obična voda, već “ultra prečišćena” što znači da ne sadrži mikrobe, toksine i druge zagađivače.

Emulgatori

Emulgatori pomažu da se supstance različitih osobina, poput ulja i vode, ne odvajaju. Mnogi kozmetički proizvodi su bazirani na emulzijama – malim kapima ulja koje su dispergovane u vodi ili malim kapima vode dispergovanim u ulju. Pošto se ulje i voda ne mogu pomešati koliko god ih mućkali, emulgatori se dodaju da promene površinski napon između vode i ulja, stvarajući homogen proizvod sa ujednačenom teksturom.

Konzervansi

Konzervansi su veoma važni sastojci. Oni se dodaju kozmetičkim proizvodima da produže njihov rok trajanja i spreče razvoj mikroorganizama. Obzirom da većina mikroba živi u vodi, konzervansi koji se koriste moraju biti rastvorljivi u vodi. Mogu biti prirodni ili sintetski i prisustni su u proizvodima u različitim koncentracijama.

Ukoliko se koriste proizvodi bez konzervanasa treba imati u vidu da je njihov rok trajanja kraći i treba obratiti pažnju na svaku promenu izgleda ili mirisa, jer može ukazivati na to da se proizvod pokvario.

Zgušnjivači

Zgušnjivači proizvodima daju privlačnu konzistenciju.

Lipidni zgušnjivači su obično čvrsti na sobnoj temperaturi, ali se mogu rastopiti i dodati emulziji. Takvi su cetil alkohol, stearinska kiselina ili karnauba vosak. Prirodni zgušnjivači su polimeri koji apsorbuju vodu i povećavaju viskozitet proizvoda. Takvi su hidroksietil celuloza, guar guma, ksantan guma, želatin. Mineralni žgušnjivači su takođe prirodni i oni takođe apsorbuju vodu i ulja da bi povećali viskozitet, ali daju drugačiji izgled emulzijama. Najpoznatiji su magnezijum aluminijum silikat, silika i bentonit. Poslednja grupa su sintetički zgušnjivači, koji se često koriste u losionima i kremama. Najpoznatiji je karbomer, koji se koristi za stvaranje prozirnog gela.

Emolijensi

Emolijensi omekšavaju kožu tako što sprečavaju gubitak vode. Koriste se u karminima, losionima i drugim proizvodima. Neki od najpoznatijih su pčelinji vosak, maslnovo ulje, kokosovo ulje i lanolin, kao i petrolatum, mineralno ulje, glicerin.

Boje/pigmenti

Postoji široka paleta supstanci koje make-up proizdvodima daju karakteristične boje. Mineralne boje uključuju oksid gvožđa, pahuljice liskuna, mangan, hrom oksid i katran. Prirodne boje potiču od biljaka, kao prah repe ili od životinja, poput boje kohineal. Kohineal se često koristi u crvenom karminu i odnosi se na ono što je na listi sastojaka označeno kao karmin, kohinealni ekstrakt ili prirodna crvena 4.

Pigmenti se dele na organske, tj. ugljovodonike i neorganske, koji su oksidi metala. Neorganski su obično bezizražajniji od organskih, ali su otporniji na toplotu i svetlost i daju dugotrajniju boju.

Sjaj

Efekat sjaja se može postići različitim supstancama, a najčešći su liskun i bizmut oksihlorid.

Kozmetički liskun potiče od silikatnog minerala pozatog pod nazivom beli liskun. Njegovi ljuspasti listove se drobe i daju fini prah, a te sićušne čestice prelamaju svetlost i dobija se blistavi efekat koji je uobičajen u mnogim kozmetičkim proizvodima. Bizmut oksihlorid se koristi za stvaranje srebrno sivog bisernog efekta. Ovo jedinjenje se prirodno javlja u jednom retkom mineralu, ali se obično proizvodi sintetski i poznato je i kao sintetički biser.

Veličina čestica koja se koristi za stvaranje bisernog i svetlucavog izgleda utiče na stepen sjaja koji proizvod ima.

Parfemi

Bez obzira koliko je neki proizvod efikasan, ako ima neprijatan miris niko ga neće koristiti. Istraživanje potrošačkih navika pokazuje da je miris jedan od kljunih faktora u odluci potrošača da kupi i/ili koristi neki proizvod.

Različite prirodne i sintetske hemikalije se dodaju kozmetičkim proizvodima da im daju privlačan miris. Čak i proizvodi “bez mirisa” mogu da sadrže maskirne parfeme koji prikrivaju miris ostalih hemikalija.

Da li su kozmetički proizvodi opasni?

Više od jedne decenije u medijima se pojavljuju različiti izvještaji o potencijalno toksičnim supstancama koje su prisutne u kozmetici. Treba li da budemo zabrinuti?

Parabeni

Parabeni su obično koriste kao konzervansi u hrani i kozmetičkim proizvodima. Dobijeni su iz kiseline koje se normalno javlja u voću i povrću. Postoje u nekoliko oblika: metilparaben, etilparaben, propilparaben, butilparaben i izobutilparaben. Oni su najšire korišćena grupa konzervanasa u proizvodima za ličnu negu, zbog toga što su izuzetno efikasni i imaju prihvatljivu cenu.

Upotreba parabena u kozmetici dospela je u žižu interesovanja u medijima 2004., nakon što je studija koju je sprovela dr Filipa Darbre sa Univerziteta Reading u Engleskoj, pokazala da 18 od 20 uzoraka tkiva raka dojke sadrži parabene. Kako parabeni mogu da oponašaju dejstvo estrogena, a estrogen utiče na rast tumora, to se smatralo problemom. Studija međutim nije pronašla direktne dokaze da su parabeni uzrokovali rak ili doprineli njegovom rastu. Tumori dojke su jako pokrvljeni, tako da bilo koja hemikalija pronađena u krvotoku može biti prisutna i u tumoru. U kasnijoj izjavi za medije, dr Darbre je, pozivajući se na svoju studiju iz 2004. rekla da “nije bilo tvrdnje da je prisustvo parabena uzrokovalo rak dojke.”

Od tada je širom sveta sprovedeno na desetine studija o bezbednosti parabena, koji su iscrpno pokazale da se parabeni razgrađuju, metabolišu i izlučuju iz ljudskog organizma. Kao odgovor na tražnju potrošača, neke kompanije su počele da proizvode proizvode bez parabena.

Aluminijum

Početkom 2000-ih razni mediji su objavili da postoji veza između upotrebe antiperspiranata koji sadrže aluminijum i raka dojke. Slični izveštaji povezivali su upotrebu ovih proizvoda i sa pojavom Alchajmerove bolesti. Mešutim, u brojnim naučnim studijama ove veze nikada nisu naučno dokazane.

Aluminijum blokira znojne kanale i tako smanjuje znojenje. Neki tvrde da nas ovaj proces sprečava da se oslobodimo toksina, što uzrokuje da se oni nagomilavaju u limfnim žlezdama. Međutim, tumori dojke ne potiču iz limfnih čvorova; oni se pojavljuju u dojkama i kasnije putuju do limfnih čvorova. Takođe nije pronađena razliku u koncentraciji aluminijuma u tkivu raka i okolnom tkivu.

Triklosan

Triklosan je inicijalno razvijen kao antibakterijsko sredstvo za upotrebu u bolnicama. Međutim, zbog svoje efikasnosti počeo je u velikoj mere da se dodaje proizvodima široke potrošnje, kao što su dezodoransi, sapuni, paste za zube, proizvodi za čišćenje u domaćinstvu. Triklosan se koristi i kao pesticid i može se, pod određenim okolnostima, razbiti u potencijalno toksične dioksine.

Triklosan je postao popularan u medijima 2000., nakon što su objavljeni rezultati Američke akademije nauka o porastu nivoa triklosana u ljudskom okruženju i njegovoj sve široj upotrebi u svakodnevnim proizvodima.

Studije su sproveli naučnici sa Univerziteta u Kaliforniji i otkrili da produžena izloženost triklosanu uzrokuje fibrozu jetre i rak kod laboratorijskih miševa. Pokazano je i da triklosan može da poremeti ravnotežu hormona, da smanji kontrakcije mišića i otpornost na bakterije.

Dok prekomerno korišćenje triklosana zahteva dalja istraživanja, australijski naučnici su istakli njegovu vrednost i značaj kada se koristi pravilno i umereno. Profesor stomatologije na Univerzitetu u Kvinslendu, dr Lori Volš primetila je da je triklosan veoma efikasan u borbi protiv različitih stanja kao što su gingivitis, upala i krvarenje desni.

Formaldehid

Formaldehid je organsko jedinjenje sa širokim spektrom upotrebe. Koristi se u proizvodnji građevinskog materijala, tekstila, sredstava za čišćenje u domaćinstvu, plastike, kozmetike i proizvoda za ličnu higijenu. Formaldehid se obično ne koristi u svom čistom obliku, već je blago izmenjen i nazvan formalin. Deluje kao konzervans i štiti proizvod od kontaminacije.

Od strane Međunarodne agencije za istraživanje raka Svetske zdravstvene organizacije formaldehid je klasifikovan kao karcinogen grupe 1 (za koju se zna da izaziva rak kod ljudi). Kada se udiše, proguta ili dođe u kontakt sa kožom može da izazove iritaciju kože i poteškoće sa disanjem.

Kao i kod drugih hemikalija, važna je njegova koncentracija u finalnom proizvodu. Regulatorno telo Australije, na primer, je postavio maksimalne bezbedne granice za njegovu upotrebu u kozmetici, pa tako zubne paste mogu sadržati 0,1% formaldehida, dok učvršćivači za nokte smeju imati i do 5%. Svi ostali kozmetički proizvodi mogu imati do 0,2%. U ovim niskim količinama upotreba formaldehida se smatra bezbednom, međutim kod osoba sa izuzetno osetljivom kožom i one mogu izazvati iritaciju.

Ftalati

Ftalati su još jedna grupa hemijskih supstanci pronađenih u nekim kozmetičkimm proizvodima, a koji su obeleženi crvenom bojom, kada je očuvanje životne sredine u pitanju. Oni se se koriste za omekšavanje plastičnih proizvoda, ali se mogu naći u kozmetici kao što su lakovi za nokte, sprejevi za kosu (koje čine manje krtim) i parfemima.

U upotrebi je više od 20 vrsta. Neke studije su pokazale da u visokim koncentracijama mogu da poremete balans hormona u organizmu i dovedu do problema u razvoju, prvenstveno kod muškaraca. Druge studije su ukazale na potencijalnu vezu između ftalata i dijabetesa tipa 2.

Evropska Unija i SAD su zabranile upotrebu nekih vrsta ftalata u kozmetici.

Olovo u karminu?

Vesti u kojima se govori o olovu u drugim metalima u ruževima za usne su gotovo stalne. 2013. studija koju je sproveo Univerzitet Berkli je ispitivala sadržaj metala u 32 različita ruža. U svim testiranim proizvodima su pronađeni tragovi aluminijuma, mangana i titanijuma, dok je ¾ sadržavalo olovo. Mnogi ruževi i sjajevi za usne takođe sadrže nikl i kobalt, kao i kadmijum i hrom, koji su kancerogeni.

Ovi sastojci nisu navedeni na deklaraciji proizvoda, jer se definišu kao “onečišćenja”, tj. prisutni su u drugim sastojcima kao što su vosak, ulja ili mineralni pigmenti koji se koriste u izradi proizvoda. I ovde je važna koncentracija, pa prisustvo ovih elemenata, koji se inače nalaze svuda oko nas, u ružu za usne ne mora nužno da znači problem. I sunčevi zraci su dokazano kancerogene, ali ipak izlazimo napolje i sunčamo se. Sve zavisi od doze.

Ipak, studija jeste zaključila da su dalja istraživanja neophodna, posebno kada se radi o hromu.

Kreme za sunčanje

Zaštita kože od štetnih UVA i UVB zraka je veoma bitna. Dokazano je da upotreba zaštitnih krema pomaže u prevenciji kancera kože, kao što su melanom i karcinom bazalnih ćelija.

Poslednjih godina se dosta govori o nanočesticama u ovim kremama i njihovoj spososbnosti da penetriraju u kožu i ispolje potencijalnu toksičnost. To se posebno odnosi na cink oksid i titanijum oskid,. Izveštaji do 2013. kažu da su nanočestice bezbedne: “Nekoliko in vitro i in vivo studija na životinjama i ljudima su pokazale da je penetracija nanočestica do nivoa stratum korneuma, što znači da je sistemska apsorpcija malo verovatna.”

Studija objavljena 2014. je pokazala da kada su izložene nanočesticama cink oksida, makrofage (imune ćelije) apsorbuju te nanočestice i razgrađuju ih. Po trenutnim dokazima kojima raspolažemo malo je verovatno da su titanijum oskid i cink oksid u kremama za sunčanje štetni. Znatno je veća opasnost od izbegavanja korišćenja zaštitnih krema, nego od izloženosti nanočesticama.

Zaključak

Trenutna naučna mišljenja u vezi sa mnogim od ovih hemikalija je da su one bezbedne za upotrebu. Na svakom potrošaču je da sam donese odluku da li će kupiti i koristiti neki proizvod koji ih sadrži.

Važno je zapamtiti da kozmetički proizvod predstavlja složeni miks različitih hemijskih supstanci i da čak i osnovno razumevanje hemijskih naziva na popisu sastojaka proizvoda može biti od pomoći pri pametnom odabiru proizvoda koje ćemo koristiti.

The post Šta sve sadrže kozmetički proizvodi, ima li razloga za zabrinutost appeared first on PharmaMedica.

Original Article