Услуге екосистема

5

Share on Facebook9Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0Share on Google+0

Аутор: Дејан Загорац, Еко центар

Док мали мрав није нестао

Човек је према природи одувек истовремено осећао страх и дивљење, сводећи је на своју меру, односно меру своје егзистенције. Ове осећаје можемо и сви ми доживети у свега неколико сати, када, на пример, излет у природу у којој уживамо у цвркуту птица и мирису пољског цвећа, поквари убод пчеле или, још горе стршљена, а ако још залутамо, запитаћемо се шта нам је требало да се запутимо у ову недођију. То је све последица нашег антропоцентричног погледа на свет и навике да сваку појаву у природи (и друштву) процењујемо по њеној корисности или штетности по нас. Таква наша потреба дубоко је укорењена у свест и подсвест свих нас, и сигурно има своју функцију у преживљавању човека у најразличитијим условима. И поред тога што људско биће карактерише свест о себи и свом окружењу, нико не може имати добробит целог света у виду ако нема испуњене основне услове за живот и не осећа се заштићеним и безбедним. Уосталом, да ли неко пита лавове шта мисле о нестанку сласних антилопа, или да брани дивокозама на Алпама да брсте заштићени рунолист.

Од апела до претње опстанком

Суочени са застрашујућим подацима, да се ресурси природе неповратно губе, да нестају десетина врсти сваког дана, да су бразилске шуме избушене као швајцарски сир или још боље поређење, као плоче на Антарктику, заштитници природе трудили су се да апелују на свест, да позивају на промену понашања, и нарочито на промену „друштвене парадигме“ ма шта то значило. Све то има донекле ефекта, али увек код мањег, свеснијег дела становништва, које зна за поглавицу из Сијетла и да смо „природу позајмили од деце а не наследлили од предака“. Али онда када је профит у питању, кога брига, једном се живи, како други тако и ја, или се користи аргумент „шта ја ту могу“. Убрзо је међутим природа, како се то каже, почела да показује зубе. Олује и торнада појављују се и у крајевима који су били познати по умереној и пријатној клими, поплаве и бујице стизали су и у виле у елитним брдовитим крајевима градова, цвеће се на балкону сушило, воћке више не рађају као некад, намножиле су се змије и пацови, на плажама љигаве медузе и алге и постепено дошло се до закључка да ма како богати и заштићени били, последице деградације природе нико не може да избегне. Неко се сетио да све оно што природу чини пријатном и пријатељском за човека назове тачно и помало сурово услугама екоститема, тако да сада можемо конкретно да се уверимо колико нам ове, баш као и сваке друге услуге, као што су, на пример здравствене, угоститељске, туристичке, значе и, на крају, колико њихов изостанак кошта. Тако да и најсебичнији и „најантропоцентричнији“ људи могу да схвате целу ситуацију, и да ако ни због чега другог, онда због личног комфора почну да мисле о заштити животне средине.

Снабдевање и духовност

Наша добробит је последица добрих услуга екосистема на много различитих начина. Храна коју једемо, вода коју пијемо, гориво помоћу којег се грејемо и крећемо, памучне тканине у које смо обучени, све су то „поклони“ природе. Производи ових услуга екосистема су највидљивији, али постоје и друге, трајније ствари које се, на први поглед, не повезују са услугама екосистема као што су формирање тла, разградња отпада, заштита од катастрофалних временских услова…
У Миленијумској процени екосистема Уједињених нација, услуге екосистема се класификују на следећи начин:
– Услуге подршке, услуге које су неопходне за функционисање свих других услова еко система, као што су формирање земљишта, фотоснитеза, кружење воде и ланца исхране;
– Услуге снабдевања, односно производи који се добијају од других екосистема као што су храна, влакна, гориво, генетски ресурси, лековито биље, и питка вода;
– Регулаторне услуге као што су регулисање квалитета ваздуха, климе и ерозије, пречишћавање воде, регулисање зараза и штеточина;
– Културне услуге које се састоје од нематеријалних користи које људи добијају од екосисема као што је духовни живот, развој знања, самоупознавање, религиозна и естетска искуства.

Капетан Мишин брег, Доњи Милановац

Колико се услуге екосистема значајне, види се из следећа два примера. Један је пример трајно изгубљеног традиционалног и аутентичног начина живота зарад производње електричне енергије, а други да ипак има могућности за исправку, односно да и једном нарушена природа може да се обнови на задовољство свих који од ње и за њу живе. Оба су из „главне улице Европе“ са Дунава, реке која даје и давала је живот, плавила, хранила и убијала…

Изгубљени рај
Једна од најтужнијих прича је историја острва Ада Кале, повест о речној ади око које су се стотинама година сукобљавали Аустријанци и Турци, а чији су становници били поданици две велике империје Балкана и Средње Европе – Османског царства и Аустро-угарске. Све до потапања 70-их година двадесетог века већина становника били су Турци, који су својим специфичним животом и навикама, архитектуром и религијом представљали делић оријента у срцу Европе.
Бавили су се узгојем дувана и шибица, производњом ратлука и слатком од смокава и ружа, рибарством, а прича се да су пекли кахве такве ароме да је мирисао цео Ђердап. Острво је било дугачко 1750 метара а широко око 500, а прича и предања било је довољно за три света – исламски,хришћански и јеврејски. Преко пута острва на српској страни била је аустријска тврђава Форт Елизабет. Причало се да постоји подземни тунел који је ово острво повезивао са српском обалом.
Овде су се криле и београдске дахије да би спасле главе од гнева српских устаника, али је турски заповедник Реџеп-ага био бољи пријатељ Карђорђу него својим тиранима-сународницима па је са Вождом направио план како да се овај свет ослободи зулума.
Други значајан догађај одиграо се 1849. године када је на Ади Кале био Лајош Кошут, прогнан из Аустрије због револуције коју је подигао у Мађарској. Примљен је са свим почастима, а донео је и мађарску круну, која је четири године била скривана на острву, закопана у земљи.
Све те приче, гробља и мезарја покрива мутни Дунав, а ово „острво са душом“ у коме су у миру и слози живеле нације и културе заувек крију дунавски вирови. Кажу да, када је водостај изузетно низак, може да се види минарет са острва, али документарни филмови у коме је приказано детаљно минирање и рушење свих објеката, не потврђују ова приказања.
Вода крије и гроб Мишчин бабе, неканонизованог свеца кога су поштовалли и муслимани и хиршћани. Легенда каже да је Мишчин баба био принц у средњој Азији у далекој Бухари и да се доселио на Аду кале пошто му је провиђење рекло да се пресели на острво на светој реци. Прича се да је могао да лечи људе на чудесан начин и да је, попут Христа, претварао воду у вино.
Сав овај микрокосмос пао је ко жртва једном савременом богу – богу напретка.
Посебна прича био је кладовски кавијар који се добијао од моруна и јесетри које су се мрестиле у ђердапским вировима и остављале јајашца на подводним стенама. Кавијар, за чију су технологију израде били задужени руски емиграти, извозио се широм света, био на менију најбољих ресторана Пеште и Беча, а прича се да је, баш као и сремскокарловачки бермет, био служен и на злосрећном Титанику.

Берава, резерват биосфере, Бачко Подунавље

Роштиљ као духовна потреба
Друга прича је о Дунавском острву у Бечу, које је баш и настало услед регулисања тока Дунава. Вековима су се Бечлије бориле са природом и поплавама, тако да су 70-их година прошлог века решили да на трајни начин реше овај проблем и то изградњом 21 километара дугом и 250 метара широком острву.
Још у току градње, становници су приметили да тамо где копају багери, настају језерца тиркизно плаве боје и почели су да ову природну оазу користе за купање и рекреацију. Власти нису остале глуве на овај изазов већ су уредили острво и то тако што је предњи и задњи врх остављен у природном стању, а на остатку су плаже, бициклистичке и стазе за ролере, ресторани и разни други садржаји.
Посебно популарна активност последњих година, а за коју и саме Бечлије кажу да су је заволеле захваљући изузетно бројним досељеницима из Србије, Балкана и Турске је роштиљање. Овде је то постало права културна потреба јер се од раног пролећа до касне јесени окупљају породице из Аустрије и других земаља и друже се, размењују комаде меса, уживају у природи и слушају чувени народњачки хит о малом мраву који ипак није нестао …
Тако је ово вештачко острво реанимирало услуге екосистема и успут спојило различите људе на највеселији и најукуснији начин.

Дунавско острво, Беч

Фотографије су власништво аутора


Share on Facebook9Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0Share on Google+0

Article source: http://zelenidijalog.rs/usluge-ekosistema/