Barselona: Stranac u vlastitom gradu

Barselona: Stranac u vlastitom gradu 1Foto: Igor Marojević

Ona opreznija manjina pristupa dotičnoj vesti – ako je za nju čula – s rezervom. Kao i gotovo uvek, manjina je u pravu.

Iako sam u Barseloni boravio povodom tamošnjeg Sajma knjiga, koji počinje kad i Svetski dan knjige i grad živne jer tadašnja lokalna slava Sveti Đorđe podrazumeva poklanjanje štiva i cveća, provod se sveo na sedeljke u privatnim prostorima posle potpisivanja primeraka odnosno promocije.

U takvim prilikama, Španci i Katalonci i dalje umeju da emituju bezinteresnu empatiju, kakva je u Beogradu, pa čak i u Zemunu, maltene iščezla.

Ali za bivšeg žitelja Barselone, koji prati (d)evoluciju grada duž 21. veka, okolnosti kakve sam zatekao sasvim su nove: ekstremnije i od onih iz 2008, kad sam se u katalonskoj prestonici među poznanicima i prijateljima od kojih je polovina usled svetske ekonomske krize izgubilo posao, osetio otprilike kao u Beogradu 1993.

Kovid je možda jedini sasvim globalan fenomen, koji nije poštedeo nijedan kutak planete, za razliku i od Prvog i Drugog svetskog rata, pa čak i od španskog (sic!) gripa.

U disciplini zaraženosti odnosno umiranja od tekuće pandemije dotična država je, procentualno gledano, jedno vreme bila svetski šampion.

Pokazalo se smotrenim što uvođenje antipandemijskih mera zavisi od autonomne zajednice; pošto je Katalonija, srazmerno, po ugroženosti među pet od 17 njih u Španiji, one su i dalje rigorozne, ali je verovatno i zbog takvih razloga država ispala sa svetske top-liste deset srazmerno najstradalijijih, i u kategoriji obolelih, i preminulih.

Kafići i restorani, tačnije terase, rade do 17h, a policijski čas traje od 22 do 06:00. Ako sam posle potpisivanja primeraka španskog prevoda svog romana „Šnit“ u prostorijama izdavačke kuće „Trampa“ i ispred njih te afterpartija koji se na španskom kaže sobremesa imao sreću da brzo nabasam na taksi koji me je odveo do hotela, mogao sam nešto gore da prođem nakon promocije knjige u bašti Centralne knjižare na Ravalu (gde su sem moje neznatnosti govorili Milica Vukčević iz hispansko-srpske asocijacije „Ivo Andrić“ kao koorganizatora književne večeri, Đon Botas u ime izdavača, ekspertkinja za istočnoevropsku literaturu Marta Rebon, francuski gonkurovac Matijas Enar, španski pisci Huan Treho i Robert Huan-Kantavelja i argentinski, Matijas Nespolo).

Sa svojom najboljom prijateljicom iz Barselone, a možda i inače, zaglavio sam na sobremesi kod zajedničke poznanice i prva je uspela da telefonom poruči taksi.

Uskoro mi se javila s obaveštenjem da je policija zaustavila vozilo i uzela joj podatke i molbom da ne napuštam stan u kojem sam se zatekao, kako bih izbegao slične neprijatnosti, a možda i kaznu od najmanje 200 EU koja me kao stranca u vlastitom gradu svakako ne bi mimoišla.

Sa takvim merama i gotovo praznim aerodromom, te s druge strane arhitektonskom lepotom i empatičnim ljudima, Barselona je grad koji trenutno emituje ambivalentnost i onima koji trenutno postignu kakav poslovni uspeh. Ali to je po meni u redu: važan je samo dugi rok – zdravstveno i mentalno opstati.

close

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.

Učlani seOriginal Article