Foto: Wikipedia/Mark A. Wilson
Put je prosečen, ima oštre ivice, neke su oble od magme, ohlađene lave. Fantazmatično deluje zeleni, tek iznikli, žbunovi sa ljubičastim cvetovima. Iza krivine je kamen sa uklesanim imenog nekog ko nije uspeo da se spase.
“Od lave se ne gine, ona teče sporo! Umire se od visoke temerature, od kamenja i od gasova naročito! Erupcija je u stanju da stenu tešku nekoliko tona – izbaci na daljinu od tri kilometra! A gasovi kad pokuljaju iz kratera – spasa nema!”, staloženo govori sinjor Salvatore.
Popeli smo se na prvi nivo, oko 2.000 metara. Nema uzbuđenja, samo je radoznalost prisutna, a ovo što vidim izgleda kao površinski kop nekog rudnika.
Pred nama je tek napravljen restoran, prethodni je eksplodirao. Tu su dizalice, bageri, radnici. Šta rade, pitam. Prave žičaru – erupcija uništila staru. Na istom mestu, istu onakvu. Ali, Etna se još puši! Neka, mi idemo dalje.
Sneg u januaru, pa to je ‘zlato’ – ovo su idealni tereni za skijanje!
Ubrzo začuh energičan glas našeg Džona: “Svi uzmete jakne, cipele i formular u kome piše da sami snosite rizik ukoliko vam se nešto desi. Andjamo! Ko neće – ima restoran. U restoranu posao “cveta”…
Prodaju se brošure i razglednice po hronološkom redu erupcija, (1950, ’70, ’79) na majušnoj staklenoj tezgi poređani suveniri od presovane lave: krstići, piksle, čak, slončići. Turisti kupuju nemilice (Nemci prednjače!)
Na ekranu TV-a traka pobesnelog vulkana. Mnogi odustaju od penjanja, uz espreso – videće sve! U dubokim cipelama i zimskim jaknama terenskim vozilom krenusmo stazom prema–nebu!
Izlazimo u uskovitlanu prašinu. Dočeka me ledeni vazduh i ‘ograda’ od kanapa. Džip ostaje. Vetar nas zasu prašinom. Iz razjapljenih kratera izlazi gust žuti dim (pre il’ posle gneva?).
Znači, ovo, je Etna! Tajanstvena, zloslutna, i uzvišena (da je u Aziji, bila bi sveta). Osećaj divljenja meša se s drhtavicom od surovog severca što raskopčava jaknu i sprečava korak. A korak – armstrongovski, kao na tlu Meseca.
Kao mravlja kolona jedan za drugim idemo uskom šiljatom ivicom između dva grotla i ambisom između. Na sve strane kulja dim. Pepeo peče oči, uvlači se u nos, usta.
Stiskam zube i grickam. Grickam ETNU, i grickaću je danima. Sunce je bakarno od gasova iz rupa u provaliji. Mi, svi isti! Sitni, bezlični prema otrovnoj silesiji koja svakog časa može da grune, kuljne…i kraj!
Opet nalećem na debeli kanap. Ni makac dalje! Zraci ‘polutku’ obasjaše do dna: sa žuto-crveno-zelenom bojom, učini se jezivo-lepa!
“Drži konopac!”, čujem glas.
Pomodrelom rukom stežem debelu nit koju vetrina uvrće. Pređoh iza kanapa, ispod cokula izlazi tek rođeni oblak.
U džep stavljam hrapav kamenčić. Kolona prelazi na ivicu svežeg grotla. Vetar jak, dreši vrpcu oko mog vrata, zanosi me i skrećem ka masivu rumenom od vruće magme.
“Nazad!”, urla glas.
U beskraju sivila, dve bele tačke – naši džipovi. Treba večnost do njih. Na drvenoj dasci piše:“Tore de filozofo”( priča o filozofu iz Agriđenta koji je ušao u mali ugašeni krater. Erupcija je izbacila samo njegove sandale.)
Vraćamo se, kad sunce zađe za vrh – sve postade surovo, mračno i hladno. Ulazimo u džip. Sunce postade lopta boje rđe.
“Ko će da snimi zalazak?“
Odgovori muk. Potom zagrmi zvuk motora.
Ispred restorana žurno skidamo cokule i jakne. Tražim kamenčić u džepu. Nađoh samo rupu. Nema ga, kažem Džonu.
“Njente nuovo!“, odgovori.
Umesto kamenog suvenira ponesoh Etnu u srcu. Zauvek.
