Foto: Branko Vasiljević
Za to, kao i za drugo u modernoj istoriji Amerike kriv je, naravno, Kolumbo, koji je poverovao da je ta obala bogata zlatom.
Nije bila toliko bogata i zato je zadnja kolonizovana; tome je doprineo i otpor domaćeg stanovništva, koje nije bilo rado da ustupi osvajačima bogate, plodne vulkanske doline centralnog predela zemlje.
Ali je nešto zlata ipak preostalo; u Muzeju pretkolumbovskog zlata u prestonici, San Hoseu, video sam divne primerke zlatnog nakita; kolekcija je bogatija od one u muzeju istog naziva u prestonici Perua, Limi.
Na razne načine savlađujući otpor domaćeg stanovništva, Španci su se ipak naselili, dodajući imenu Kosta Rika i ime antičkog grada Kartagine – Nuevo Cartago.
Dodatak imenu države vremenom se izgubio, ali je ostao u nazivu grada Kartago.
Lokacija za grad, pisao je španskom kralju osvajač Koronaro, bila je „najbolja u Indiji za osnivanje grada“, jer je imala „dobru zemlju i nebo“ („Buen suelo y cielo“). Stanovništvo je zajedno sa zemljom „raspoređeno“ pod vlast novih gospodara. To je bilo u drugoj polovini šesnaestog veka.
Kartago je bio prestonica Kostarike za sve vreme kolonijalne vlasti; posle oslobođenja od španske krune, surevnjivost drugih gradova iz centralne doline Kostarike odvela je prestonicu u San Hose.
Kartago, nažalost, nije imao sreću da u moderno doba uđe sa starim urbanim nasleđem. Zemljotresi su rušili grad sa monstruoznom pravilnošću – svakih pedeset godina! Simbolički kontinuitet grada držala je samo bazilika Naše anđeoske Gospe.
Ova crkva u neovizantijskom stilu čuva Negritu, zaštitnicu Kostarike, crnu skulpturu Device Marije sa sinom, koja se, prema legendi, tri puta vraćala na mesto gde je pronađena, da bi tamo bila podignuta crkva i ona bila u okruženju siromašnih i obespravljenih.
Bazilika je mesto hodočašća vernika koji se, početkom avgusta, ka njoj upućuju pešice iz svih krajeva zemlje.
Pored bazilike je izvor čija voda ima isceliteljsku moć. Kad im voda pomogne, vernici crkvi daruju zahvalnost, ex-voto, zlatne amulete u obliku delova tela koji su izlečeni.
Jedno drugo verovanje, koje su potvrdili priroda i iskustvo ljudi, vezano je za ruševine parohijske crkve, koje se nalaze u centru Kartaga.
Priča se da su dva brata bila zaljubljena u istu devojku.
Da bi se rešio suparnika, brat je ubio brata, a u znak pokajanja počeo da gradi crkvu. Kad god je crkva trebalo da bude završena, desio se zemljotres, koji je rušio sagrađeno.
Posle zemljotresa sa početka dvadesetog veka odustalo se od gradnje. Jedina crkva kojoj zemljotresi nisu naudili nalazi se u obližnjem selu Orosi, u istoimenoj dolini bogatoj plantažama kafe i banana.
Posvećena svetom Josifu (San Hose), najstarija je aktivna crkva u zemlji. Ona je tipičan primer kolonijalne crkve – misije, koja obuhvata i manastir; u njemu je danas mali muzej crkvene umetnosti. Začudo, njen ulaz je na istočnoj strani; valjda je sa te strane bliža Rimu.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
