Foto: Radenko Topalović
O kulturi i njenom značaju, političkom angažovanju i podršci koju je dao Miroljubu Labusu i stranci G17+, te mladima i njihovoj (ne)zainteresovanosti za politiku i novim projektima, pre 20 godina reditelj Goran Paskaljević govorio je za list „Danas“.
Deo intervjua prenosimo u nastavku.
Jedan od najboljih filmskih reditelja sa tla bivše i sadašnje Jugoslavije, nakon dužeg perioda, prihvatio se snimanja „namenskog“ dokumentarnog filma za francusku Arte televiziju. Njegova ekipa „šeta dve kamere“ već nekoliko nedelja ulicama Beograda, ne bi li Francuzima pokazala „drugu stranu“.
Sa Goranom Paskaljevićem sedimo u bašti njegove kuće na Dorćolu, koja se uveliko renovira.
– Dokumentarac koji radim će trajati oko sat vremena, a ostatak do tri i po sata će biti popunjen izborom dokumentarnih, možda i koji igrani film iz novije ovdašnje produkcije. Sad smo u fazi da im pokazujem te materijale na kasetama, a konačna odluka će biti njihova. Znači kompletno veče na TV Arte će biti posvećeno Beogradu.
Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.
Je li to optimistična priča, nakon svih ovih sivih godina?
– Tu smo se negde valjda i našli, jer i ja sam, zapravo, hteo da pokažem grad koji pripada mladima. Lično sam umoran od moje generacije koja je sjebala ovu zemlju. Mladi se – ovde i sad – ne bave politikom ili to barem nije njihov prioritet.
Oni otkrivaju svoje snove, razmišljaju hoće li ostati u ovoj zemlji ili otići, što u osnovi uslovljava trenutna ekonomska situacija, a ne politika. Većina hoće da ostane, no postoje i oni koji razmišljaju o odlasku jer nije lako živeti u siromaštvu. Nema novca, nema podrške… nažalost, moja i još starije generacije ukrale su im normalan život i te generacije još uvek, na nesreću, više diskutuju o politici nego o ekonomiji.
Lično bih voleo da ljudi prestanu da se bave politikom, da, na primer, ne znaju koje trenutno premijer ili predsednik. Mladi su, čini mi se, danas većinom u tom fazonu, da govorimo njihovim jezikom. To je ono što mora da raduje. A. možda promene i nas starije. Najlepše u svemu tome je, ipak to, što je reć o večeri koja je kompletno posvećena Beogradu. Neki naš dogovor je da ovaj dokumentarne bude jedna optimistička slika. Jer, stalno nas zamišljaju kao neke ubice, kao neke, znate već… medijska slika je stvorila mnoštvo predrasuda.
Znači, i mene interesuje proizvodnja „slike“ o Beogradu koja je drugačija.
Koliko će, ipak, film morati da bude obojen i tom političkom notom, s obzirom na to da ni izbliza nismo pobegli od njenog sivila?
– Da ispričam jednu scenu, koju sam imao tokom snimanja. Počeli smo u ranu zoru, otprilike kad su maturanti završavali svoju zabavu. I onda smo sa njih dvadesetak otišli na brod, negde na Savi.
Snimali smo njihove razgovore, razmišljanja o životu, budućnosti. Neki od njih su pričali o odlasku iz zemlje, drugi su opet govorili o ostanku.
Ali, zajedničko za sve je bilo da su maturirali, odnosno, da ulaze u „ozbiljan život“. I ono što je vrlo primetljivo bilo, jeste da su neuporedivo „ozbiljniji“ od svojih vršnjaka u bogatim zemljama, Francuskoj na primer.
Nažalost, to im je učinilo poslednjih desetak i malo više godina u ovoj zemlji. Život pod svim tim pritiscima koji su ih „određivali“.
Međutim, ja trenutno ne snimam politički dokumentarac. Baš me briga za političke odrednice, što ne znači da njih nema tu negde „u vazduhu“. Ne može se to sasvim izbeći. Ja svakako ne želim da idem tim pravcem, da politika opterećuje ceo film, upravo zbog činjenice da i oni, dakle „glumci“, žele drugačiji put.
Mislim da će u tome pomoći i svakodnevno snimanje tokom tri meseca. Dakle, ne dve ili tri nedelje, što je uobičajeno za dokumentarnu produkciju. Izabrao sam grupu mladih ljudi, i „pratim ih“ tokom svog tog vremena.
Kad „prva ruka“ bude gotova i oni (ljudi iz TV Arte) dođu da pogledaju materijal, ostavljam sebi još neko vreme za „doterivanje“, pa i dosnimavanje ovog filma.
Da li se planira da taj film vidi i domaća publika?
– Mislim da bi bilo vrlo zanimljivo da taj film nakon premijere bude prikazan i na nekoj ovdašnjoj televiziji. Po mom mišljenju to bi trebalo da bude RTS, Drugi program, zato što je više umetnički nastrojen, kao i Arte televizija.
Naime, prodaja svakoj od polu ili privatnih televizija, nameće pitanje koje će svakako postojati: „Zašto baš oni?“.
I drugo, ja svakako želim da kontrolišem tu prodaju u smislu da neću dozvoliti da film kupi, recimo, Pink televizija.
Ovo „opremanje“ vaše kuće i dvorišta je vrlo ozbiljno. Znači li to da ćete više vremena ubuduće provoditi u Jugoslaviji?
– To ne znam, zaista. Sve zavisi od posla. Ovo gde sedimo, to je kuća moje majke. Ovo dvorište je bilo puno korova. Kuća je bila zapuštena. Onda smo mi izgradili dva sprata gore i sredili dvorište koje je zamišljeno za druženje.
Uvek mi je bio san da renoviram ovo mesto, prodao sam svoj stan u Beogradu i evo već godinu dana sređujem „novi“ kutak.
U svakom slučaju, ovu kuću sam radio sa podsvesnom željom da ostanem ovde da živim. Međutim, ovde para nema.
Većina mojih projekata je finansirana na strani. I „Bure baruta“, i „Kako je Hari postao drvo“, i pre toga „Tuđa Amerika“… sve je to rađeno sa nekim stranim parama.
Kakva je jugoslovenska produkcija poslednjih godina?
– Uglavnom sam video većinu filmova novije produkcije, zato i preporučujem ljudima iz Artea šta da pogledaju.
I, znajući nivo ovog kanala, videćemo šta će oni da izaberu. Nema mnogo remek dela, da se razumemo. Nema mnogo, zapravo, filmova koji ne da su remek dela, već da su na nekom evropskom nivou. Da možeš da kažeš: „To je
dobar film!“
Ali, ja ću sve da im pokažem, pa, daj Bože da nešto uzmu. Moje vreme je do 15. septembra, to ću da im završim i doviđenja. Dalje je njihov posao i volja, hoće li nešto i šta će to biti.
Na drugoj strani, sad se dosta toga promenilo i snima se dosta filmova.
Evo, Goran Marković snima, Karanović, snima Radović i on će vrlo verovatno raditi još jedan film sa stranim parama, i to će ići preko „Nova filma“.
Vi i Kusturica ste formirali te dve producentske kuće, verovatno s namerom da iskoristite „kredit“ svojih imena u inostranstvu?
– Ja sam, verovatno, prvi u Srbiji koji je i u onoj Jugoslaviji napravio privatnu filmsku kuću. Bio je taj „Singidunum“ pre 16 ili 18 godina. Pomažu naša imena, kako da ne. Zato sam ponovo i formirao filmsko preduzeće.
Ovo se zove „Nova film“ inače, sasvim slučajno, jer sve sam smislio i kad sam otišao da registrujem preduzeće.
Oni su me pitali: „Kako se zove ova vaša ‘nova’ firma?“.
I time su ponudili rešenje.
Rekao sam: „Pa, ‘Nova film'“.
Hoće li deo vaše energije biti usmeren za pomoć mladim, talentovanim autorima?
– I moj sin priprema nešto, on je završio režiju i radio dosta sa mnom, iako se ja trudim da ne utičem na njega. Ima još mladih ljudi koji su vrlo zanimljivi. Pojaviće se nešto, a ja kad ne radim svoj film, zašto nekome ko vredi ne bih pomogao.
Javljaju li se?
– Pa, javljaju se razni ljudi, samo ja trenutno imam svojih problema. Mislim, pripremao sam dva projekta, vrlo ozbiljno. I to je veliki pritisak. Ali, sad izlazim iz svega toga, pa ću imati vremena.
Založili ste svoje ime u predizbornu kampanju, naime, vezujete se za G 17 Plus?
– Nisam član nijedne partije, pa ni G 17 Plus. Lično verujem u to da je u ovom trenutku ekonomija jako važna stvar za Srbiju, a nikako nove političke borbe koje uvek završavaju, kako bi narod rekao, Sjaši Kurto da uzjaše Murto!
Tu nema jasnih programa, već svako kaže kako zna put kojim će Srbiju dovesti za petnaest dana do blagostanja.
Lupaju gluposti. Što se mene tiče, Labus je ozbiljan čovek, koji ima ogroman ugled u svetu. Nisam čak ni neki njegov lični prijatelj, već jednostavno verujem u njegov program.
Verujem da nam takav čovek treba i zato sam iza tog programa i voleo bih da Srbija počne da se menja.
Time se brani i kultura, jer ja pripadam kulturi, a kultura ne postoji bez materijalne podloge, niti postoji naš identitet bez te kulture. Braniti identitet parolama je naivno.
Znači, „mi Srbi smo najbolji“ i onda sednemo u kafanu i sve nam je potaman.
Umetnik, politika i posledice?
– Dosta sam se angažovao, i na stranicama vašeg lista, u poslednjih desetak godina. Smem to da kažem, od početka sam pričao protiv Miloševića i tog režima, negde sam predviđao da će to doneti nesreću i ratove, i sve što sam rekao se obistinilo.
Setite se mog intervjua od pre nekoliko godina u Republici, kad sam rekao da Milošević ne vodi dobru politiku na Kosovu, da mora da se ide nekim sistemom dogovora, popuštanja… i ako se tako nastavi da će doći do rata, do propasti, da ćemo Kosovo izgubiti…
Tada su me napali iz svih oruđa, u Politici, recimo, Dragoš Kalajić. No, politički sam se angažovao, jer nemam druga sredstva.
Mogao sam da pričam, dajem intervjue, da govorim po inostranstvu, pričam iz inostranstva za ove i druge novine, ali, sam svaki put seo na avion i došao na svaku demonstraciju, da ne bi bilo kako pričam iz inostranstva.
Bio sam, dakle, „na ulici“. Svaki put. Osim, nažalost, petog oktobra, jer sam bio usred snimanja u Dablinu. Zbog toga mi je zaista krivo.
Nakon toga sam u prvim intervjuima rekao da mislim da je dobro da nema osvete, revanšizma, ali da, ako lopovi,
koji su nas pokrali i izneli pare, ostanu nekažnjeni, sutradan će njihova deca s tim parama biti gospodari naše dece.
Međutim i nažalost, oni nanovo izlaze iz svojih mišjih rupa, u kojima su bili iz straha da im se nešto neće dogoditi.
Imaju novac i počinju opet da neposredno imaju i vlast. Zbog svega toga, nakon ove dve godine, osećam novu potrebu da se politički angažujem. Mislim da kao ljudsko biće i kao umetnik, moram da reagujem.
Da koristim sredstva koja imam. S obzirom da sam javna ličnost, meni dosta ljudi veruje, znaju da nisam lopov, sedim mimo u ovoj kući, jer je ona moja, znam odakle mi svaka cigla, mogu to da dokažem, što ne može 90 odsto ovih koji nešto imaju.
Politička upotreba filma?
– Ovo što radim za Arte jeste jedna vrsta političkog čina. Svesno sam film nazvao „Beograd, jedna nova generacija“. I svesno se borim za tu generaciju za koju mislim da joj treba otvoriti vrata.
Iz toga provejava politika, ali nema ničeg direktnog. To je za dnevne novine, ne za film. „Hari“ je, na primer, bio smišljen kao film o Srbiji.
O nekome ko izmišlja neprijatelje, kreira ih. Seje mržnju oko sebe, uvlači svoju porodicu, uništava je kao i samog sebe na kraju. Ostaje sam u nekom Hagu.
To je priča, ali tada ja nisam mogao ovde da je uradim. Jednog trenutka su mi i policiju poslali, onda kad je Šešelj počeo da me napada. Rešio sam tada da se ne vraćam jedno vreme.
Na sreću, to je trajalo vrlo kratko. Ali je moglo da traje i sledećih deset godina. Nekako se taj prevrat sasvim čudno desio.
I nije dovršen i zato mislim da treba usmeriti borbu ka ekonomiji, a ne prema pofitičkim trvenjima.
Proslavljeni srpski režiser Goran Paskaljević preminuo je 25. septembra 2020. godine u 74. godini.
Paskaljević je diplomirao filmsku režiju na Praškoj akademiji. Režirao je mnoge dokumentarne filmove i TV drame za Televiziju Beograd, a prvi dugometražni igrani film „Čuvar plaže u zimskom periodu“ snimio je 1976. godine.
Napravio je više od 30 dokumentarnih i 13 igranih filmova.
Dobitnik je mnogih prestižnih nagrada, među kojima je Nagrada kritičara za najbolji evropski film 1998. za „Bure baruta“ i Nagrada kritičara u San Sebastijanu 1990. za „Vreme čuda“.
Časopis Varajeti svrstao ga je 2001. u pet najboljih režisera godine, pored Lasla Halstroma, Nila Džordana, Stivena Soderberga i Edvarda Janga.
Bio je prvi filmski režiser koji je 2002. u Minhenu dobio Nagradu „Bernard Viki Most“ za humanizam u svojim delima.
U novembru 2007. Paskaljević je odlikovan francuskim Ordenom umetnosti i književnosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
