Foto: Branko Vasiljević
A onda nas je na putu zaustavila vojna patrola.
Oficir i nekoliko naoružanih vojnika su prišli automobilu, a ostali su se odmarali u hladu.
Prvo je na meti bio naš zambijski vozač i prtljag koji smo imali. Zatim se obratio nama: „Kuda idete?“ Odgovorio sam, u šali: „U Ulongve, na pivo.“ „Dobro“, rekao je i uzeo nam pasoše.
U takvoj situaciji najbolje je vratiti se nazad, ali smo ipak nastavili put.
Ulongve je gradić sa raštrkanim kućama iza rastinja, drveća i ponekog zida.
Na jednom od njih bio je naslikan mural s likovima idejnih inspiratora mozambičke borbe protiv kolonijalizma – Marksa i Lenjina.
Škole, crkve i administrativne zgrade su jednostavne građevine.
Nekoliko nadstrešnica imalo je funkciju roštilja ili prodavnica.
Retki su prolaznici na ulicama, ali je bilo uredno odevenih učenika srednje škole, koja se nalazi u centru gradića.
Deo gradića blokirali su naoružani vojnici, jer je u lokalnu banku stigao novac.
Svratili smo na pivo u vrlo čist i uredan restoran „Pousada“ (ovde je zvanični jezik portugalski).
Pivo se zove „manica“ i zaista je odličnog kvaliteta. Na obodu Ulongvea postoji i hotel, skromna istoimena građevina.
Stari poznanici čekali su nas na povratku. Držeći pasoše u rukama, oficir nas je zapitao: „Da li ste popili pivo?“ „Jesmo, bilo je odlično“, odgovorio sam.
„Vidite, moji vojnici i ja sedimo ovde na vrućini, a još nismo pili pivo“, rekao je.
Znali smo šta to znači. Izvadili smo iz džepova sve metikale (domaću valutu) koje smo imali i dali ih oficiru.
Vratio nam je pasoše i poželeo srećan put…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
