Moj put ka Muzičkoj školi Isidor Bajić u Novom Sadu, tih devedesetih godina prošlog vek se kretao kroz Katoličku Portu svakodnevno.
Tada se iznenada barem za mene otvorio tik na ćošku lokal La Forza, gde sam prvi put u životu pojela picu, tačnije parče pice.
Od tada je prošlo, rekla bih čitavih tridesetak godina, a da još uvek barem jednom mesečno one obiđem moju La Forzu, doduše sada sa ćerkom a često i sa prijateljima.
Ako negde jurim po gradu, pauzu pravim u La Forzi.
Ako bih na kratko da se nađem sa prijateljicom da se ispričamo i usput nešto da pojedemo, naravno uzmemo Cezar salatu u La Forzi.
Kada idem u pozorište, obavezno pre predstave svratimo u La Forzu i pojedemo Pastu sa tri vrste sira.
Posebno mi je drago što je i moja ćerka vezana za ovu piceriju, te sam primetila da gaji posebna osećanja verovatno su to delom i uspomene jer tu dolazimo godinama i raznorazne priče i probleme smo raspredale i rešavale u bašti La Forze.
Otvaraju se novi kafići i restorani, čak rekla bih u zadnje vreme da su mnogi zaista svetskog ranga i po kvalitetu hrane, neki su popularni jedan mesec, neki traju duže, ali osećaj kada sedim u bašti Porte, leto, limunada, dobra pizza, ne samo uživanje nego dobra, pre svega ukusna hrana za dušu koju sam nesebično baš na ovom mestu decenijama dobijala, ne mogu da se porede sa bilo kojom novom uslugom u našem lepom gradu.
