Poslednji koraci ledenog Ocija

2

Foto: Pixabay/8moments

Oci ili ,,ledeni čovek“, koji je umro od uboda strele, a čija je zamrznuta mumija pronađena na Alpima, na granici Italije i Austrije, i dalje predstavlja pravu misteriju za one koji pokušavaju da odgonetnu njegov život i smrt.

Povređeni čovek je svoje poslednje dane proveo penjući se visoko u Alpe – sve dok ga nije pogodila strela u leđa, zbog čega neki istraživači smatraju da ga je neko jurio ili tražio. Sada bi nova analiza ostataka mahovine na mestu na kome je „ledeni čovek“ ubijen mogla da otkrije detalje njegovog poslednjeg uspona.

Studija pod nazivom Seventy-five mosses and liverworts found frozen with the late Neolithic Tyrolean Iceman: Origins, taphonomy and the Iceman’s last journey nedavno je objavljena u časopisu PLOS ONE. Istraživači, predvođeni Džejmsom H. Diksonom, pokazuju kako je oko 70 procenata briofita pronađenog na mestu na kojem je Oci ubijen bilo ne-lokalnog porekla, te da mnogi od njih potiču sa nižih visina južno od tog mesta. Istražujući kako je mahovina uopšte dospela do mesta zločina na prelazu Tisen, na nadmorskoj visini od oko 10530 stopa, istraživači su delimično rekonstruisali priču o poslednjem putovanju ledenog Ocija. Reč je o, tvrdi tim prof. Diksona, haotičnom usponu napred-nazad, u trajanju od dva dana tokom kojih je prešao nekoliko hiljada stopa u visinu.

Diskon, penzionisani profesor arheobotanike na Univerzitetu u Glazgovu koji proučava Ocija od 2004. godine, kaže da je prvi put bio zaintrigiran mumijom kada je video Neckera complanata, vrstu mahvine koja se u prošlosti koristila za zatvaranje pukotina na čamcima i brvnarama. Ona je pronađena u ogromnim količinama na mestu zločina, često nalepljena na Ocijevo odelo. Postoji pretpostavka da je mahovina možda bila deo Ocijevog oruđa, mada bi u tom slučaju njena svrha bila nejsana. Bilo kako bilo, ova vrsta raste samo na nižim visinama; njeno prisustvo pomoglo je istraživačima da započnu rekonstrukciju Ocijevog poslednjeg putovanja.

U najnovijoj studiji, Dikson i tim međunarodnih naučnika obavili su opsežna botanička ispitivanja čitavog regiona i mapirali distribuciju svih vrsta mahovine i jetrenjače identifikovane u Ocijevom digestivnom traktu i u sedimentima oko njegovog tela. Oko 70 odsto svih vrsta mahovine oko i u Ocijevom telu ne raste u tzv. nivalnim zonama, najvišim regionima alpske vegetacije koja počinje na oko 9850 stopa. Neke od tih biljaka su, veoma verovatno, transportovane do Ocija, tj. mesta na kome je umro, vetrom ili preko životinja kao što su ovce i ptice. Ipak, istraživači tvrde da je na mestu zločina bilo nekoliko vrsta mahovine iz nižih krajeva, ne samo Neckera complanata, koje je jedino sam Oci mogao da donese.

„Toliko je velika udaljenost da ne postoji drugo objašnjenje“, kaže Klaus Egl, arheobotaničar sa austrijskog Univerziteta u Insbruku, inače glavni autor studije koja se bavila digestivnim traktom „ledenog čoveka“ i ko-autor nove studije.

Te vrste, poput Neckera complanata, uspevaju u Šalstalu, klisuri koja vodi ka jugu Italije, ali ne ni u jednoj od obližnjih dolina na severu. Tako Diksonova mapa predstavlja ideju da je Oci na svom poslednjem putovanju sišao u Šalstal pre svog poslednjeg uspinjanja. Ledeni se možda i borio sa mahovinom u klisuri, i sačuvao nešto od toga – ili iskoristio da u njih uvije hranu ili previje ranu na ruci. Tokom silaska, Oci je možda stigao čak do podnožja doline Vingšau, na visini od oko 2600 stopa, gde je pokupio vrstu Sphagnum affine. Dikson pretpostavlja da je Oci možda znao za njena antiseptička dejstva i koristio je da previja gorepomenutu ranu.

Ovi nalazi se uklapaju u širu sliku da je Oci bio zaista povezan sa jugom – prikupljeni dokazi govore da je Oci odrastao u južnom delu Alpa i živeo poslednjih nekoliko meseci svog života upravo u tom kraju.

Sličnog je stava i Ursula Virer, arheolog iz Firence, koja kaže da „postoji mnogo dokaza da je Oci živeo na južnoj strani Alpa i da se uspinjao sa te strane do mesta gde je umro“. Ona je, inače, u svojoj studiji pokazala da je Oci uhvaćen sa neispravnim oružjem, koje je trebalo da popravi, i tako bio laka meta.

Što se tiče Diksonove studije, Virer tvrdi da ona iznova potvrđuje „značaj arheobotaničkih studija za rekonstrukciju poslednjih dana ledenog čoveka“.

Original Article