Najpreciznije i najjednostavnije, hipohondrija bi se mogla opisati i definisati kao specifični oblik psihološkog stanja koje se manifestuje kroz prisustvo konstantno izraženog straha od bolesti koji je pomešan sa neopravdanim i umišljenim ubeđenjem da prisustvo bolesti zaista postoji.
Drugim rečima, hipohondrija je specifično psihološko stanje u okviru kojeg osoba kod koje je takvo stanje izraženo, a takvu osobu nazivamo hipohondrom, konstantno oseća strah od bolesti i veruje da je bolesna, iako to zapravo nije.
U nastavku ovog korisnog teksta čiji sadržaj ćemo posvetiti temi o hipohondriji i o hipohondrima, sa vama ćemo podeliti znatno više pouzdanih i precizno definisanih informacija o tome šta je hipohondrija, o tome kako najčešće nastaje hipohondrija, o tome ko je hipohondar, o tome sa kojim simptomima se hipohondar svakodnevno susreće i o tome da li se i na koji način se hipohondrija može lečiti.
Pa da krenemo redom.
Šta je hipohondrija?
Kao što smo na samom početku, u par uvodnih rečenica ovog teksta objasnili, hipohondrija se najpreciznije i najjasnije može definisati kao specifično psihološko stanje, to jest kao oblik specifičnog psihološkog stanja koje podrazumeva konstantno prisutan i izražen strah od bolesti i neopravdano i umišljeno ubeđenje u to da je bolest zaista prisutna.
Nešto što je pritom važno i čak neophodno napomenuti, jeste da se intenzitet umišljenog straha od bolesti koji je izražen u prisustvu hipohondrije ne može uporediti sa intenzitetom racionalnog straha od bolesti koji je prirodno u većoj ili u manjoj meri prisutan u svakom čoveku.
Naime, osobe kod kojih je prisutna hipohondrija, osećaju izuzetno veliki strah od bolesti i usled izraženosti takvog straha, sklone su da dožive „paralisanje“ drugih vrsta emocija i da se u potpunosti predaju svom strahu od bolesti i svom ubeđenju da su bolesne.
Zbog takve činjenice, hipohondrija neretko može da dovede do nastanka i do razvoja paničnog ponašanja, koje je kao takvo teško, a neretko i doslovno nemoguće kontrolisati.
Ipak, važno je napomenuti i znati da se pacijenti kod kojih je izražena hipohondrija nikako ne mogu poistovetiti sa pacijentima kod kojih su prisutni i kod kojih se manifestuju napadi panike.
Razloga zbog kojih se ta dva stanja ne mogu poistovetiti ima više, jedan od glavnih razloga je to što su ta dva stanja praćena različitom etiologijom, to jest poreklom nastanka i uzrocima.
Još jedan veoma bitan razlog zbog kojeg se hipohondrija ne može poistovetiti sa napadima panike, jeste to što osobe koje boluju od hipohondrije dijametralno različito doživljavaju i prihvataju svoje stanje, nego što je to slučaj sa osobama koje boluju od napada panike.
Konkretno, osobe koje boluju od hipohondrije doslovno su opčinjene potrebom da odlaze kod lekara, ne bi li na taj način potvrdile svoje sumnje na prisustvo bolesti i ne bi li sebi omogućile priliku da prežive tako što će početi da se leče, dok osobe koje boluju od napada panike na sve moguće načine pokušavaju da izbegnu odlazak kod lekara i obavezu da odu na bilo koji oblik pregleda shvataju i doživljavaju kao mučnu i tešku obavezu.
U zavisnosti od oblika i stepena kroz koji i u kojem je izražena, hipohondrija se sa medicinske strane posmatrano može definisati kao neurotska hipohondrija (neurotska hipohondrijaza) i kao sumanuta hipohondrija (sumanuta hipohondrijaza).
Neurotska hipohondrija predstavlja značajno blaži oblik hipohondrije nego što je to slučaj sa sumanutom hipohondrijom.
Naime, u slučaju manifestacije neurotske hipohondrije, pacijent, to jest hipohondar umišlja simptome određene bolesti koju pripisuje sebi i oseća strah pred „suočavanjem“ sa tom bolešću, ali je ipak sposoban da održi kontakt sa realnošću, dok u slučaju manifestacije sumanute hipohondrije pacijent, to jest hipohondar postaje prepušten umišljenom ubeđenju da je bolestan i strahu od bolesti do te mere da na trenutke gubi kontakt sa realnošću i počinje da veruje u stvari koje su iracionalne.
Da bi ste bolje i jasnije razumeli šta to konkretno znači, reći ćemo vam da u prisustvu sumanute hipohondrije pacijent može umisliti da je bolestan jer je zaražen kompjuterskim virusom, prilikom rukovanja kompjuterom.
U pojedinim slučajevima, kod pacijenata koji boluju od sumanute hipohondrije, mogu se manifestovati čak i halucinacije.
Ove dve vrste hipohondrije, tačnije ova dva oblika hipohondrije, međusobno su povezana što znači da sumanuta hipohondrija može nastati iz nelečene neurotske hipohondrije.
Kako nastaje hipohondrija?
Tačan uzrok nastanka hipohondrije ne može se pouzdano definisati, a samim tim ni navesti jer sa medicinske strane nije utvrđen, niti dokazan.
Ono što se zna, jeste da hipohondrija značajno češće nastaje kod osoba koje su hronično izložene stresu i kod kojih je usled takve činjenice izražena smanjena emotivna otpornost, to jest kod kojih je izražena emotivna osetljivost.
Takođe, osobe kod kojih je već izražen neki oblik anksioznosti ili fobije, sklonije su pojavi hipohondrije koja se takođe može okarakterisati kao oblik anksioznosti, nego što je to slučaj sa osobama koje nisu izložene manifestaciji bilo kojeg oblika anksioznosti ili fobije.
Ko je hipohondar i sa kojim simptomima se hipohondar susreće?
Kao što se to na osnovu logičnog toka misli može zaključiti, hipohondar je osoba koja boluje od hipohondrije i koja je usled takve činjenice sklona umišljanju bolesti, to jest lažnom prepoznavanju njihovih simptoma pred kojima oseća izuzetno veliki strah.
Mera u kojoj je izražen strah od bolesti sa kojim se hipohondar suočava, toliko je velika i toliko je naglašena da hipohondar vremenom postaje doslovno nemoćan da se odupre strahu koji oseća i počinje potpuno da mu se prepušta zaboravljajući na druge emocije ili gubeći sposobnost da se kvalitetno i potpuno prepusti drugim emocijama.
Drugim rečima, hipohondar postaje doslovno zarobljenik sopstvenog straha od bolesti i usled prisustva te činjenice postaje nemoćan da normalno vodi svakodnevni život.
Da bi ste lakše i potpunije mogli da razumete, ali i da prepoznate ponašanje hipohondra, sa vama ćemo podeliti informacije o tome sa kojim se sve simptomima svakodnevno susreće hipohondar.
Evo o kojim konkretno simptomima je reč:
- Umišljanje i lažno prepoznavanje simptoma bolesti: Hipohondar je sklon da neprestano umišlja i lažno prepoznaje simptome bolesti. Ponekad i to najčešće u prvom stadijumu razvoja hipohondrije, hipohondar umišlja i lažno prepoznaje simptome jedne određene bolesti, a kasnije sa daljim razvojem ovog oblika anksioznog poremećaja, pacijent, to jest hipohondar stiče sklonost ka tome da „prisvaja“ nove simptome, odnosno simptome novih, takođe umišljenih bolesti.
Prilikom umišljanja i lažnog prepoznavanja simptoma bilo koje vrste bolesti koju je umislio, hipohondar je sklon hiperbolisanju tih simptoma i sticanju ubeđenja da će usled manifestacije takvih simptoma umreti.
Zaokupljen takvim razmišljanjem, hipohondar postaje sklon nastupanju paničnog ponašanja u okviru kojeg dobija dodatne, ovog puta realne simptome kao što su ubrzan rad srca, preznojavanje, naglo nastupanje osećaja vrućine i slično i pri suočavanja sa takvim, dodatnim i ovog puta realnim simptomima, hipohondar još više učvršćuje svoje ubeđenje u to da će umreti i suočava se sa još većim i jačim strahom od bolesti koji postaje pomešan sa strahom od smrti.
Ukoliko prilikom razgovora sa drugim ljudima hipohondar čuje da određena osoba ima simptome određene vrste bolesti, on nesvesno počinje da prisvaja te simptome i da ih prepoznaje kod sebe ili da eventualno očekuje da će se ti simptomi i kod njega manifestovati u vrlo skoroj i bliskoj budućnosti.
- Sklonost na gotovo opsednutom proučavanju umišljenih i lažno prepoznatih simptoma bolesti: Hipohondar je do te mere gotovo opsednut potrebom da proučava simptome bolesti koje je umislio i koje je lažno prepoznao, da doslovno svaki minut svog slobodnog vremena provodi tako što prelistava i pretražuje informacije koje opisuju simptome koje je umislio. Tokom takvog proučavanja umišljenih i lažno prepoznatih simptoma, hipohondar je sklon da usput „prepozna“ i da „usvoji“ nove simptome. Na taj način, hipohondar upada u začarani krug između proučavanja i „prepoznavanja“ simptoma bolesti.
- Pojava izuzetno česte potrebe za odlascima na lekarske preglede: Kada dođe do te faze razvoja hipohondrije da se nađe u začaranom krugu između proučavanja i „prepoznavanja“ simptoma bolesti, hipohondar u sebi prepoznaje izuzetno čestu, a u pojedinim slučajevima čak i konstantno izraženu potrebu za odlascima na lekarske preglede. Suočen sa tom potrebom, hipohondar najpre učestalo odlazi na preglede kod specijaliste koji je zadužen za bolest u čije je prisustvo u organizmu on ubeđen. Kasnije, hipohondar polako, sve učestalije počinje da odlazi i na različite druge specijalističke preglede i očekuje da kao rezultat odlazaka na te preglede dobije potvrdu svojih sumnji i potvrdu da je zaista bolestan. Onda kada ne dobije takve potvrde i kada se suoči sa zaključkom lekara da je zdrav, umesto da bude srećan i bezbrižan zbog te činjenice, hipohondar zapravo postaje razočaran i ubeđen da je u pitanju greška lekara, to jest da lekar nije dovoljno pravilno obavio pregled i zaključio odsustvo dijagnoze.
Pod uticajem takvog ubeđenja, hipohondar dobija potrebu da promeni lekara, a ako mu i drugi lekar nakon pregleda potvrdi mišljenje prvog lekara i kaže mu da je zdrav, hipohondar prelazi u potragu za trećim lekarom. Put potrage za novim lekarom koji će potvrditi njegovu sumnju, tačnije njegovo ubeđenje u to da je bolestan, hipohondar može okončati tek onda kada postane spreman da se suoči sa činjenicom da ima problem sa prisustvom hipohondrije i da zapravo boluje od hipohondrije.
Međutim, tako nešto, dešava se izuzetno teško i gotovo nikada bez prethodno uloženog truda i uticaja ljudi koji su deo najbližeg okruženja hipohondra.
- Odbijanje mišljenja okoline: S obzirom na činjenicu da se hipohondar lako prepoznaje od strane ljudi koji su deo njegovog najbližeg okruženja, svaki hipohondar vremenom, pre ili kasnije, ali sigurno nailazi na to da se suočava sa mišljenjem tih ljudi i sa njihovom potrebom da i lično njemu stave do znanja da ima problem sa hipohondrijom, to jest da boluje od hipohondrije. Kada se to dogodi, hipohondar odbija da se složi sa mišljenjem ljudi koji pokušavaju da mu „otvore oči“ i da u njemu probude želju i potrebu da se suoči sa problemom koji ima. Pri takvim okolnostima, hipohondar počinje da sažaljeva samog sebe i postaje ubeđen da mu drugi ne veruju da je bolestan. Ukoliko ljudi koji pokušavaju da stave do znanja hipohondru da je hipohondar budu previše „grubi“ u plasiranju tog pokušaja, hipohondar može postati sklon ka razvoju duboke patnje i može zapasti u depresiju koja će dodatno otežati i poremetiti njegovo stanje. Zato, kako se tako nešto ne bi dogodilo, potrebno je uložiti puno obazrivosti i puno truda u način pristupanja hipohondru. Savet stručnjaka, jeste da pristupanje hipohondru bude postepeno i blago, bez elemenata agresivnog i ultimativnog nametanja mišljenja.
Hipohondrija – lečenje
Iako se opravdano može zaključiti da hipohondrija predstavlja uporno izražen oblik anksioznog poremećaja, ona se uz ipak može potpuno izlečiti.
Ono što je prevashodno potrebno kako bi postupak lečenja hipohondrije uopšte mogao da počne, jeste spremnost samog hipohondra da prepozna problem koji ima i da poželi da se suoči sa tim problemom.
Onda kada je taj, upravo pomenuti preduslov ispunjen, lečenje hipohondrije može da počne, a može se reći da je već i počeo, jer hipohondar više ne odbija činjenicu da mu je potrebna pomoć.
Sam postupak lečenja hipohondrije, sastoji se od psihoterapijskih tretmana i od uzimanja određenih medikamenata koji imaju za cilj da saniraju simptome anksioznih poremećaja.
Broj psihoterapijskih tretmana koji se sprovode u toku lečenja hipohondrije, kao i konkretan način na koji se takvi tretmani sprovode je individualan i može se razlikovati od osobe do osobe, to jest od pacijenta do pacijenta.
Isto tako, izbor medikamenata koji se koriste u cilju saniranja simptoma anksioznih poremećaja, a koji se uzimaju u toku lečenja hipohondrije, takođe je individualan i zavisi od osobe do osobe, to jest od pacijenta do pacijenta.
Nešto što je izuzetno važno znati, jeste da se u toku lečenja hipohondrije može dogoditi to da pacijent na trenutke posustane u svojoj veri da će se izlečiti i da se usled takve činjenice obeshrabri.
Pri takvim okolnostima, jako je važno da pacijent osim podrške svog psihoterapeuta ima i podršku ljudi koji su deo njegovog najbližeg okruženja, pre svega njegove porodice.
Takva podrška, treba da se sastoji od reči koje će hipohondra podstaći u nameri da prebrodi problem koji ima i od reči kojima će mu biti stavljeno do znanja da je tako nešto moguće i da tako nešto on može i sigurno hoće da ispuni.
U okviru pružanja podrške osobi koja je hipohondar i koja želi da se izleči od hipohondrije, takođe je neophodno strogo izbegavati teme o bolesti, kao i teme o smrti.
Takve teme, mogu da pogoršaju stanje pacijenta i da poremete tok lečenja hipohondrije.
U društvu osobe koja se leči od hipohondrije, treba voditi razgovore koji podrazumevaju isključivo vedre i pozitivne teme.
