Gazimestan: Šesto trideseti Vidovdan

2

Foto: Jelena Tasić

Za razliku od njegovih ostalih srodnika, kosovski božur je, prema predanju, endemična biljka koja se može naći samo na Kosovom polju, gde njen cvet ima jarko crvenu boju krvi kosovskih junaka koji su na ovom mestu odabrali Carstvo Nebesko i, kako neki misle, 28. juna 1389. zauvek razrešili sve kosovske tridileme. Botaničari kažu da je prirodno stanište autohtonog kosovskog božura Gazimestan i da je reč o biljci prirodne retkosti zbog čega je ovo istorijsko mesto u opštini Obilić 1950. proglašeno za rezervat prirode.

Kosovski božur je najpoznatija, ali ne i jedina balkanska endemska vrsta na ovom mestu čudesnih svetlosti, posebno u smiraj dana. Društvo mu prave žuti šafran, divlji ječam, gorocvet, stepski bademić, a među retkim životinjama i kratkonogi gušteri, bakarne zmije, golubovi pećinari, gavrani, divlje guske… Poslednjih 20 godina, pod protektoratom UN na KiM, Srbi kosovske božure uglavnom mogu da vide samo u sećanju ili na platnima Nadežde Petrović, gde su rasuti po poljima oko manastira Gračanice. Ovog maja vratili su se, crveniji nego ikad, u šiblje zarastao Gazimestan.

Možda zato što je ovo godina nagomilanih „okruglih“ jubileja – 630 godina od Boja na Kosovu, tri decenije od čuvene proslave šest vekova ove bitke, kad se na Kosovom polju sleglo milion Srba, među koje je tadašnji predsednik Srbije sleteo helikopterom i čije se tada izgovorene reči smatraju uvodom u krvavi ratni raspad SFRJ, da bi deceniju kasnije, posle NATO bombardovanja smanjene Jugoslavije, KiM dobilo stranu upravu, koji mnogi smatraju okupacijom.

Ove godine navršava se i decenija od kako je SPC poslednji put na jednom centralnom mestu molitveno obeležavala Vidovdan. Sada dan na koji je knez Lazar, „braneći Srbiju stvorenu po jevanđelskim principima“ postao velikomučenik, obeležava ne samo na Gazimestanu, nego i u katakombalnom manastiru svetog Justina Ćelijskog Eparhije raško-prizrenske u egzilu.

Memorijalni spomenički kompleks Gazimestan, koji je nekada obuhvatao istorijski prostor Kosovskog boja, u kom su se 1389. sukobile vojske srpskog kneza Lazara i turskog sultana Murata, danas je sveden na centralni spomenik u obliku srednjovekovne kule visoke 25 metara, podignut 1953. prema nacrtima Aleksandra Deroka. U njegovoj blizini, u korovu se nalazi se i beli mermerni stub sa stihovima despota Stefana Lazarevića, sina kneza Lazara.

Memorijalni kompleks, kome su do juna 1999. pripadala i dva turbeta – Barjaktarevo i Muratovo u obližnjem selu Mazgit, oštećen je u NATO bombardovanju i dodatno stradao posle ulaska Kfora, iako je bio u britanskoj zoni bezbednosti. Za 20 godina uprave UN, na spomenik su vraćena uništena slova sa stihova kosovskog epa, ali ga ugrožava divlja gradnja. Sa vrha kule, na kojoj je bareljef sa položajima vojski koje su delile megdan 1389, puca pogleda na mesto najčuvenije srpske srednjovekovne bitke, o čemu svedoče srpski, iz srednjeg veka pretekli nazivi sela, čiji su stanovnici prognani 610 godina posle Kosovskog boja. Ostali su kosovski božuri.

Original Article