Foto: Shutterstock/Superstar
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, obilazeći gradilište jedne fabrike na jugu Rusije, u malom gradu Šebekino, čija je ograda skoro pa bila administrativna granica dve republike velikog SSSR-a, često sam odlazio u Harkov.
Onda se početkom devedesetih, kada je ta ogromna socijalistička imperija počela pucati po šavovima, tj. republičkim granicama, skoro pa kao i naša tadašnja nam domovina, bili smo svedoci uspostavljanja graničnih prelaza, sasvim nedaleko od fabričke teritorije.
Kako sam ja bio direktor tog projekta, odlazio sam, ako sam se tamo zatekao subotom, u Harkov, „u Evropu“.
Jug Rusije je tada izgledao kao moj zavičaj (užički kraj) pedesetih godina, što mi je potvrdio šef gradilišta, inače školski drug mog oca…
Do Harkova se moglo doći ili velikom širokom avenijom preko Belgoroda, što je manje od nekih stotinjak kilometara.
Bio je to dobar put sa puno zelenih starih drvoreda.
Moglo se i kraćim, lošijim putem preko Volčanska i Saltovskog jezera ili vodohranilišta za veliki grad Harkov.
Harkov je stari grad, drugi ukrajinski grad po veličini posle glavnog grada Kijeva. 2014. godine je Harkov zvanično proslavio 360 godina.
Za to vreme je prošao trnovit put od tvrđave na mestu antičkog naselja do modernog evropskog grada.
