Foto: Wikipedia/ Stevan Kragujević
Nakon završenog četvrtog razreda odlazi na školovanje u Sarajevo, a zatim u Zagreb.
U Sarajevu postaje član „Srpsko-hrvatskog đačkog saveza“, i zastupa ideje predratne nacionalističke omladine.
Godine 1911. u časopisu Bosanska vila izlazi prvi Andrićev tekst. On u gimnazijskim danima čita pored Getea i Hajnea, i Strindberga, Ibzena i Hamsuna, naravno na nemačkom.
Tih godina se javljaju prvi zdravstveni problemi. Andrić na predlog lekara napušta studije u Beču i seli se u Krakov, odakle će čuti pucnje 1914. godine, sapatnika iz Bosne.
Dok „mladobosanci“ očekujući povorku sa prestolonaslednikom obavljaju poslednje provere naoružanja, Andrić u Krakovu četka frak spremajući se za odlazak u pozorište. On je te godine napunio 21.
Da je kojim slučajem uhvaćen sa zaverenicima sudilo bi mu se po kratkom postupku, a za to je bilo mogućnosti jer se radilo o njegovim poznanicima iz sarajevskih đačkih dana.
Veliki rat provodi u Mariborskom zatvoru u koji biva interniran ubrzo nakon povratka iz Krakova. U Splitu ga hapse austrijski inspektori pod sumnjom da je radio na podrivanju monarhije. Taj zatvor bio je otvorenog tipa i nije predviđao posebne stroge rezime. Andrić je bio politički zatvorenik.
Novu državu jugoslovenskih naroda, koja nastaje nakon rata, Andrić doživljava kao ostvarenje svih predratnih težnji. On 1918. dolazi u Beograd i ubrzo se zapošljava kao sekretar u Ministarstvu vera.
Obično provodi vreme u kafani hotela Moskva u društvu Crnjanskog, Vinavera i Pandurovića.
Te godine izlazi iz štampe njegova prva knjiga, „Ex Ponto“. Knjigu hvali i mladi Krleža koji će nakon pet decenija postati njegov glavni protivkandidat u borbi za Nobelovu nagradu.
Početak i kraj diplomatske službe
Ideal svakog pisca je mogućnost da veći deo vremena posveti pisanju, a onaj ostatak provede, ako je moguće, u što manjem ili jednostavnijem poslu.
Andrić nije bio Krležine sreće. Krleža je živeo od rente u Zagrebu. On je imao skromnog mecenu.
„Život je stanje aktivnosti koje stalno teži ka smrti i primiče joj se lagano i postupno; a smrt je rešenje te duge bolesti koja se naziva život.“ – Andrić
Njegov gimnazijski profesor Alaupović, koji mu se našao u toku studija i kod prvog zaposlenja, još jednom mu izlazi u susret i preko svojih veza udešava Andrićev premeštaj u diplomatsku službu.
Prvo nameštenje je u Rimu, gde Andrić svedoči rađanju fašima pod plaštom Musolinijeve nacionalističe partije.
U toku diplomatskog života aktivno prati politički i kulturni život u Jugoslaviji. S godinama se nižu i njegova nameštenja: slede Bukurešt i Trst, a nakon toga Grac, Marselj i Pariz.
Na Univerzitetu u Gracu 1924. brani disertaciju „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Tih godina preokupira misli temama iz istorije Bosne i svog kraja.
„Turci su u početku svoje vladavine u našim krajevima bili drukčiji, ali ih mi najviše pamtimo iz njihovog dekadentnog doba“. Ovo Andrić izgovora u razgovoru sa Titom 1962. godine.
„Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se plašili. A nije trebalo. Trebalo je živeti.“ – Andrić.
Andrić je jednom prilikom ispričao da je u Marselju vreme provodio po bibliotekama prikupljajući građu za roman koji će za protagonistu imati jednog Francuza. Mislio je na „Travničku hroniku“.
Godine 1930. izlazi pripovetka „Most na Žepi“ koja će biti potka kasnije nastalom monumentalnom romanu „Na Drini ćuprija“.
Andrić se tridesetih godina etablira kao pisac u Jugoslaviji. Ubrzo postaje član Srpske kraljevske akademije.
Diplomatska služba mu ostavlja vremena za razne avanture. Jednom prilikom odlazi u Nemačku na hadžiluk Geteovim stopama. Tada posećuje Vajmar i Frankfurt.
Nakon povratka beleži, “najjače umetničko delo koje je Gete stvorio je njegova biografija.“
„Ne postoji srednji put, onaj pravi, koji vodi napred, u stalnost, u mir i dostojanstvo, nego da se svi krećemo u krugu, uvek istim putem, koji vara, a samo se smenjuju ljudi i naraštaji koji putuju, stalno varani.“- Andrić.
Godine 1935. postaje rukovodilac Političkog odeljenja ministarstva inostranih dela.
Slede godine vrtoglavog uspona, ali i skorog spoticanja u ponor. On 1939. godine postaje ministar Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić svoje akreditive predaje kancelaru Adolfu Hitleru.
Iako se tokom službe u Berlinu trudio da obavlja svoju dužnost, situacija mu je govorila da se dobar deo stvari obavlja bez njegovog znanja. Protiv volje prisustvuje potpisivanju Trojnog patka. A već novembra 1941. godine Andrić je u Beogradu, gde na lični zahtev biva penzionisan.
U Beogradu mnoge javne osobe odbijaju da potpišu „Apel srpskom narodu“, među njima je i Andrić.
Rat provodi u Prizrenskoj ulici gde nastavlja sa radom na romanima „Travnička hronika“ i „Na Drini ćuprija“, koje će dati u štampu odmah nakon oslobođenja.
Nakon rata, iako bez komunističkog opredeljenja, ostaje pobornik starog ideala – Jugoslovenske države.
„I loša Jugoslavija uvek je bolja od nikakve“, tvrdio je Andrić.
Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću nagradu za književnost.
Nekoliko godina nakon smrti svoje supruge i on umire 1975. godine u Beogradu.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
