Foto: Branko Vasiljević
Kada iz doline Iravadija počne nagli uspon na brda pokrajine Šan, putovanje postaje sporo i zamorno.
Nije velika visinska razlika, ali šanska brda su isprepletena, tako da put vijuga preko njih, a prašina koja se diže usporava kretanje i zaklanja vidik.
Meštani su stešnjeni u mini-busevima ili sede na njihovim krovovima.
To je put koji vredi preći, jer povezuje centralni i istočni deo Mjanmara i pruža mogućnost upoznavanja života manjinskih naroda koji žive u pokrajini Šan.
Jezero Inle, do koga se putem stiže, oblast je naseljena narodom Inta, ali je njegov turistički bum privukao i pripadnike naroda Šan, Pa΄O, Kareni i većinskih Bamara (Burmana).
Pažljivi posmatrač može zapaziti njihova posebna obeležja, posebno na živopisnim pijacama.
Dvadesetak sela u kojima živi lokalno stanovništvo čine kuće koje su podignute kao sojenice u plitkoj vodi jezera Inle.
Stubovi pobodeni u dno nešto su viši nego što mi se činilo da je potrebno da bi se izbeglo kolebanje vode u sušnoj i kišnoj sezoni.
Oni nose drvene građevine sa zidovima od bambusa i otvorima kao prozorima, a krovovi su pokriveni trskom.
Jezero nije stvoreno za poljoprivredu, ali su Inte pronašle način da od poljoprivrede žive – stvaraju ploveće bašte na površini vode.
Sa dna sakupljaju mulj i travu i od vodenog zumbula prave ostrvca, na kojima sade povrće, voće i cveće.
Obradive parcele imaju stalno navodnjavanje, a ne preti im ni poplava, jer se dižu i spuštaju zajedno sa nivoom vode.
Za dno su pričvrćene dugačkim bambusovim motkama. Do parcela se dolazi dugim i uskim čamcima.
