Problemi mentalnog zdravlja u porastu, ljudi manje kriju da idu na terapiju

2

Foto: Sonja Leković

Čini mi se ipak da se situacija popravlja. LJudi sve manje kriju da dolaze na terapiju, preporučuju svoje psihoterapeute poznanicima…

Mnogi psihoterapeuti imaju toliko klijenata da ne mogu da primaju nove. Mislim da je to zato što su problemi sa mentalnim zdravljem u porastu, ali i zato što se malo promenio odnos prema traženju pomoći, ističe u razgovoru za Danas dr Tijana Mirović, psihološkinja i psihoterapeutkinja.

Kako ukazuje, danas u skoro svim novinama postoje rubrike posvećene temi mentalnog zdravlja, sve je više tribina, kao i javnih akcija posvećenih mentalnom zdravlju, postoje grupe podrške, forumi…

„Problem je što je toga nedovoljno. Problem je i što najpraćeniji mediji i dalje izveštavaju o mentalnom zdravlju na senzacionalistički i stigmatizujući način. Na društvenim mrežama često najglasniji budu oni koji šire stigmu i oni koji, nesvesni svojih psihičkih problema, obezvređuju one koji su dovoljno jaki da osveste i podele svoj problem i ranjivost. Tako, efekat dobrih akcija često bude umanjen, a stigma dodatno ojačana“, objašnjava Mirović.

* Nedavno se pojavio podatak da je svaki drugi građanin Srbije na bensedinu. Kakvo je uopšte psihološko zdravlje ljudi u Srbiji?

– O psihološkom zdravlju ljudi u Srbiji možemo da zaključujemo samo posredno i na osnovu veoma malog broja dostupnih podataka. Zvanična statistika kaže da je u Srbiji 2015. godine oko 450.000 ljudi imalo dijagnozu neke mentalne smetnje dok je broj hospitalizovanih u konstantnom porastu od 2012. Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije iz 2017. u Srbiji samo od depresije pati više od 400 hiljada ljudi. Kako se ove statistike prave na osnovu broja registrovanih slučajeva, pretpostavlja se da su brojevi znatno veći. To potvrđuje i činjenica da postoje liste čekanja čak i u privatnoj praksi, a da SOS telefoni primaju sve veći broj poziva. Postoje neke pozitivne akcije države (otvaranje SOS linija i Centra za prevenciju suicida, besplatno savetovalište Klinike „Dr Laza Lazarević“…), ali sistemska rešenja ne samo da ne postoje, već se urušava i ono što jeste postojalo. Smanjen je broj stručnih saradnika u školama, pa škole više ne moraju da imaju psihologe. Time smo izgubili mogućnost delovanja preventivno i na tom nivou. Smanjen je broj psihologa-savetnika u radnim organizacijama, kao i kliničkih psihologa i psihijatra u zdravstvenim ustanovama. Po nekim procenama na 1.000 osoba sa dijagnostikovanim mentalnim smetnjama dostupan je jedan psiholog, dok psihijatri neretko primaju i po 30 pacijenata po smeni. U takvim uslovima nema mogućnosti da nekoga stvarno saslušate i da mu se posvetite na adekvatan način. Samim tim nema ni suštinske pomoći. Sve u svemu, nema ni prevencije, ni prave pomoći, ni preciznih podataka, a ni strategije jer još uvek čekamo na usvajanje nove Nacionalne strategije zaštite mentalnog zdravlja i pratećih akcionih planova.

* Većina građana Srbije živi u siromaštvu, nemaju novca da sebi i svojim najmilijim obezbede neki vid psihoterapije. Šta biste im preporučili, na koji način da ojačaju svoje psihičko zdravlje?

– Mislim da je najvažnije da brinemo o svojim bazičnim potrebama, kako o onim najosnovnijim, tako i onim najvišim. Konkretno to znači da se trudimo da živimo što je moguće zdravije – da jedemo i pijemo umereno, da budemo fizički aktivni, da nađemo prostora za odmor od svega i vreme za sebe, pa makar to bilo i 10 minuta dnevno. Značajan antidot stresu i važan protektivni faktor predstavlja povezanost sa drugima, odnosno bliskost, razmena i briga o bližnjima. Vrlo važna stvar je i život u skladu sa sopstvenim vrednostima i ciljevima, kao i bavljenje stvarima koje volimo i koje nas ispunjavaju. Važno je i da s vremena na vreme zastanemo i zapitamo se da li smo „ok“ i ako nismo, šta nam fali ili smeta. Sama svest o tome, često otvara i put ka rešenju, a ako rešenje nemamo, možemo da ga potražimo tako što ćemo potražiti pomoć prijatelja, otići u besplatna savetovališta, pročitati knjigu ili blogove na tu temu i sl. Problemi umeju da deluju preplavljujuće i „bez rešenja“, ali iskustvo pokazuje da onaj ko potraži taj stvarno i nađe.

* Do 2020. depresija će postati drugi najveći uzročnik bolesti, saopštila je Svetska zdravstvena organizacija. Šta vi mislite o tome?

– Čini mi se da je to vrlo moguće jer već svedočimo porastu depresije i usamljenosti. Život se ubrzao i pretvorio u trku, zatrpani smo velikom količinom informacija i obaveza, tako da imamo sve manje vremena za dokolicu, druženje, pa i sebe same. Postoji teza da je upravo to razlog zašto ima sve više depresivnih ljudi i sve više problema sa bolestima zavisnosti. Ideja je da smo depresivni i da se anesteziramo supstancama, pićem ili hranom zato što ne živimo kako želimo. Umesto da živimo u skladu sa bazičnim potrebama i sopstvenim vrednostima, mi živimo na automatskom pilotu. „Jezdimo“ iz dana u dan tek onako usput, primećujući da vreme prolazi, a da mi nismo tu gde smo želeli da budemo… da nam život prolazi u poslu i jurnjavi, da je „stalno neki stres“, da se slabo družimo kako sa drugima, tako i sa samim sobom. Imajući sve ovo u vidu, ne čudi što je depresija u ozbiljnom porastu.

* Nedavno ste objavili knjigu „Trauma – naša priča“. S kojim se najčešće traumama suočavaju građani Srbije?

– Knjiga „Trauma – naša priča“ pokriva naše najčešće i najveće traume: od traume koje nastaju usled gubitaka, bolesti, hospitalizacija i susreta sa medicinskim sistemom, preko trauma u porodičnom, školskom ili profesionalnom kontekstu pa sve do ratnih trauma, izbeglištva, nasilja, marginalizacije i siromaštva.

* U knjizi „Trauma – naša priča“ pisali ste o tome šta nakon traumatskog iskustva. Gde onda potražiti pomoć?

– Ponoviću savete koje smo prikupili od ljudi koji su preživeli i uspešno prevladali neko traumatsko iskustvo. Prvi i najvažniji savet je „bavite se traumom ne bežite od nje“. Drugo, podsetite sebe da vi niste svoja trauma. Koliko god traumatsko iskustvo strašno bilo, to je ipak samo deo nas i moguće je zaceliti i biti dobro. Treće, koliko god da vas vuče nemojte da se izolujete. Budite sa ljudima i delite sa njima i to loše i sve dobro. Takođe, ne dozvolite da trauma poklopi „ceo svet“, podsetite se da još uvek ima i lepih stvari u životu. Ne dozvolite da trauma i to loše pobedi. Probajte da radite korisne i kreativne stvari, te da brinete o sebi čak i kada je to poslednja stvar koja vam se radi. Idite u prirodu, povežite se sa nečim većim, pronađite svrhu i smisao. Ukoliko je potrebno, potražite stručnu pomoć ili pomoć u zajednici. Postoji značajan broj organizacija koje štite žrtve, nude potrebnu pomoć i čine da se osećate kao da niste sami.

Biografija

Dr Tijana Mirović (1977) je doktorka psiholoških nauka, shema terapeutkinja naprednog nivoa i međunarodno akreditovana trenerka i supervizorka, kao i REBT psihoterapeutkinja i porodična psihoterapeutkinja. Zaposlena je kao vanredna profesorka za užu naučnu oblast psihologije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu i kao psihoterapeutkinja u psihološkom savetovalištu „Mozaik“ u Beogradu, čija je osnivačica. Uz to je i osnivačica i direktorka treninga Centra za shema terapiju Beograd. Autorka je brojnih radova u vezi sa oblašću kojom se bavi.

Original Article