Rijeka: Utopija i promena perspektive

1

Rijeka: Utopija i promena perspektive 1Foto: EPA-EFE/ ANTONIO BAT

Delilo nas je tek petnaestak dana od 1. veljače i gromoglasno najavljivanih dana u kojima će se Rijeka prikazati u svom sjaju starog lučkog grada sa najdubljim gazom na Jadranu… Dočekala nas je nespremna. Ulice razrovane, fasade nesređene, muzeji u haosu… Guvernerova palača – to je poseban ugođaj. Prvi sprat, to jest glavna postavka, izdan: na desnoj strani svadba. Jedna prelepa crnkinja se udaje za riječkog moreplovca. Leva strana, takođe zakračunata, male curice, osmogodišnjakinje vežbaju balet.

U prizemlju izložba o „žrtvama naših branitelja“ (slike šezdeset četiri poginula mladića – tuga božija, zašto?) uniforme, pisma, bez suvislihih pitanja o smislu tolikih žrtava.

U ćošku izložba dostojna evropske prestonice kulture „Violinom iznad granica – Stradivari u Rijeci, Kersnik i Kremona“. Lepo ispričana priča o Riječaninu dr Kersniku, velikom putniku, čoveku koji je u Kremoni učio zanat izrade violina od najboljih i darivao Rijeku svojim violinama, violama… Na drugom spratu (bez lifta, po skalinama koje spajaju visoke spratove) uobičajene izložbe provincijalnih muzeja, od svega po malo, tek sledeći protok vremena. Odavno takve postavke nikoga ne zanimaju. Ni ono što bi moglo biti istinska osobenost – jedrenjaci, ostaje zatrpano.

Nisam pisala u januaru o razočaravajućim utiscima. Prosto, ako ne mogu da zainteresujem potencijalne čitaoce i predstavim stvarne napore ljudi, ne pišem.

Dosta mi je tekstova u kojima se ističu samo mane. Bilo je, naravno, i lepih utisaka. Kuća Ivane Brlić Mažuranić, stoletni vrt oko kuće prizivali su Šegrta Hlapića, Devojčicu sa žigicama. Tik uz obalu, u mirnoj uvali, na kraju grada pravi biser.

U sledećoj uvali Galeb, Titov brod, u derutnom stanju, ali ipak sa patinom koja budi uspomene na zemlju koja je imala nadu.

Zašto danas ipak pišem o evropskoj prestonici kulture. Takva kakva je vraća mi se u snovima kao poslednje putovanje tokom kojeg sam slobodno istraživala. I one raskopane ulice mi imaju patinu utopije.

Mnogo manje sam kritična. I odijum koji sam osetila prema ideji „lungo mare“ – stvaranju turističke rute, odavno već viđene po malim italijanskim primorskim gradovima, zapravo stvaranja diznilenda za turiste, se razlabavio. Često mislim o tri zdanja najstarije tržnice na Balkanu. Podseća na pijacu u Vuhanu, ima svu opuštenost Mediterana, sveže plodove mora, maslinke, sireve, vina.

Nedostaje mi posmatranje beskućnika koji se slobodno gušterišu na januarskom suncu ispred pozorišta „Ivan Zajc“ i pletu dramu oko dvolitrene boce belog vina.

Samo nek se sve vrati u ustaljenu kolotečinu. I mane grada iz perspektive ove pošasti deluju kao utopija.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.

Učlani seOriginal Article