Uspomene s jednog zimovanja

Uspomene s jednog zimovanja 1Foto: Aleksandra Pavlović

Statistički gledano, planina Kopaonik ima oko 200 sunčanih dana u godini. Zato je i dobila naziv „Planina Sunca“. Ovog puta nije uspela da opravda taj epitet koji joj mnogi dodeljuju, budući da se od magle ne vidi ni prst pred okom.

Magla i loši vremenski uslovi nas ne sprečavaju da ubacimo pancerice u skije i odguramo se štapovima do reda u kojem stoje ljudi za žičaru. Žičara vodi putem staze Pančićev vrh.

Primećujemo dugačak red za vožnju žičarom uprkos pandemiji, niskim temperaturama i sivim bojama koje preovladavaju Kopaonikom krajem marta. Zima se ne oprašta tako lako od Kopaonika, iako je već uveliko počelo proleće.

Dok čekamo u redu osluškujem u žamoru i mnogobrojne strance. Iako naslovi u novinama sugerišu suprotno, oko mene su ljudi sa maskama. Doduše, sa onim maskama drečavih boja, za skijanje. Ne znam da li isto štite od virusa, ali izgledaju daleko kreativnije od onih običnih. Na njima su uglavnom iscrtane razne grimase koje što čovek, što životnje prave usnama.

Sitnim pomacima skija približavamo se svom sedištu. Sedište delimo nas petoro, pa zajedničkim snagama spuštamo šipku, koja nas čuva da ne ispadnemo u slučaju nezgode.

Uspomene s jednog zimovanja 2Foto: Aleksandra PavlovićUspomene s jednog zimovanja 3Foto: Aleksandra PavlovićUspomene s jednog zimovanja 4Foto: Aleksandra PavlovićUspomene s jednog zimovanja 5Foto: Aleksandra PavlovićUspomene s jednog zimovanja 6Foto: Aleksandra PavlovićUspomene s jednog zimovanja 7Foto: Aleksandra PavlovićUspomene s jednog zimovanja 8Foto: Aleksandra PavlovićUspomene s jednog zimovanja 9Foto: Aleksandra PavlovićUspomene s jednog zimovanja 10Foto: Aleksandra PavlovićUspomene s jednog zimovanja 11Foto: Aleksandra PavlovićUspomene s jednog zimovanja 12Foto: Aleksandra PavlovićUspomene s jednog zimovanja 13Foto: Aleksandra Pavlović

Postepeno se udaljavamo od tla kako se tokom vožnje žičarom povećava visina. Vetar je sve jači i jači, a ni magla ne posustaje. Ispod nas je staza kojom se spuštaju skijaši. Duž staze nalaze se četinari, koji su sada već „izgubili“ svoju prepoznatljivu tamnozelenu boju. Ispred nas je sedište koje se takođe gubi iz vidokruga.

Nakon pet minuta vožnje uočavamo da stižemo do Pančićevog vrha. Nalazimo se na nadmorskoj visini od 2.017 metara. Prsti su mi se sledili od hladnoće. Magla obesmišljava naš pokušaj da napravimo koju fotografiju sa vrha.

Sa naše desne strane prostiru se crna i crvena Duboka staza, a kada bismo pošli na dole i blago ulevo, stigli bismo do staza označenih kao 4a, 4b i 4c, sve su to staze Pančićevog vrha.

Društvo se premišlja da li da se spustimo crvenom Dubokom stazom ili Pančićevim vrhom, a ja razmišljam da li da se uopšte i spustim stazom ili da se vratim žičarom, samo ovog puta u suprotnom pravcu.

„Što se ne bismo spustili? Ova magla je ništa u poređenju sa mećavom koju smo preživeli prošlog puta“, ohrabruje me brat.

Videvši da ipak niko iz društva sa kojim sam krenula nije raspoložen za vraćanje žičarom, bez ijedne izgovorene reči spuštam ski naočare sa čela na oči. Ipak smo se odlučili da pratimo stazu 4b.

Trasa počinje blagom nizbrdicom. Ukoliko pratite znakove pored staze znaćete da li ste na pravom putu. Odabrali smo stazu koja nije previše zahtevna i nema prevelikih krivina.

Našu rutu krasi prepoznatljiv pejzaž sa gustim četinarskim šumama.

Negde na polovini staze uočavam nekoliko motornih sanki. Radi bezbednosti na stazama organizovana je gorska služba spašavanja. Čini mi se da je ovog puta aktivnija nego ikada. To mi dodatno uliva strah. Pravim malu pauzu da obrišem rukavicom naočare i nastavljam dalje.

Staze se spuštaju sa obe strane žičare, a od polovine se granaju na više trasa koje se zaštićene šumom spuštaju prema turističkom centru.

Kako idem prema kraju rute magla je sve blaža. Sada je staza poprilično pregledna. Uočavam da borderi ispred mene ostavljaju neravnu površinu. Malo je toplije, ali sunca ni na vidiku. Do kraja puta prolazim kroz blage nizbrdice. Staza nema izrazitih krivina i nije previše zahtevna. Na njoj se mogu videti svi tipovi skijaša od amatera do onih iskusnih.

Magle gotovo da više i nema. Blagim polukružnim pokretom završavam rutu i spuštam se do centralne zaravni ispred većine kopaoničkih hotela.

Uzimam skije u ruke i nosim ih do sledećeg reda za vožnju žičarom. Odlazim opet putem Pančićevog vrha, ali ovoga puta sa ciljem da razvedrim sliku Kopaonika od prethodnog spusta.

close

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.

Učlani seOriginal Article

POVEZANE OBJAVEVIŠE OD AUTORA