Wikipedia
Ukoliko su uporni, pa dođu i sutra dočekuju ih spuštene roletne, usnuli dućani i poneki vlasnik koji sanjivo ponovi: “Manjana”…
Konačno dolazite do zaključka da u Granadi nikome nije stalo da proda i zaradi – već samo da svira…igra…peva…i zabavlja se.
Sve to, zaboravite istog časa kad se popnete na brežuljak iznad grada i ispred – ugledate blistavu palatu nazvanu – Alambru – prelepi svedok islamske arhitekture koja istovremeno predstavlja sliku davno isčezle slave i moći.
Arapski natpis uklesan na jednom od zidova, ovog čuda ljudskog neimarstva glasi:
“Mene je Alah takvim izobiljem lepote obdario, da zvezde na nebu zastaju, i posmatraju me…”
Onog trenutka kad se prođe ulazna kapija pojavljuju se zidine Kalat Al-Hamre, odnosno Crvene Tvrđave, kako su je nazvali graditelji Arapi.
Granada je za vreme arapske dominacije nad Španijom (u 8-om veku ) postala glavni grad jedine samostalne kraljevine u Evropi, ujedno i središte mavarske kulture, umetnosti i nauke.
Najveći procvat doživela je za vreme vladavine Muhameda I-og koji je na Monte de la Azabika, započeo izgradnju kraljevskog dvorca. Gradnja je završena je u V-om veku za vreme vladavine Muhameda V-og koji je zaslužan za raskošne dvorane i odaje od kojih mnoge podsećaju na prizore iz – “1001 noći“.
Kojim redom poći u obilazak? Da li kroz velike bašte do jedinstvenog Dvorište mirti opojno-mirisnog sa elegantnim mermernim stubovima i skrivenim nišama, ili do toliko hvaljenog, Lavljeg dvorišta sa prirodnim izvorom i mermernom pločom koju na leđima ‘drže’ dvanaest lavova robusnog izgleda.
Obavezno obići čuvene – Vrtove Heneralife – letnjikovac mavarskih kraljeva u kojem su za vreme velikih žega pronalazili svežinu. Lavirint od tuja, ruža i jasmina; cvetovima ukrašenim prolazom uranjate u ovalne dvorane sa zidovima ukrašenim ornamentom kao briselska čipka.
Od svih pomenutih – najraskošnija je kraljevska dvorana u kuli Komare. Ubrzo stižemo tamo, pa okruženi istinskom lepotom – slušamo ostatak priče:
Sto godina posle smrti jednog od graditelja Alhambre Muhameda V-og, katolički kraljevi iz Aragonije i Kastilje opsedaju Granadu i Alhambru,najzad Arapi se povlače.
(Predanje kaže: tom prilikom je poslednji mavarski vladar Boabdil mnogo žalio što napušta velelepni dvorac. ,, pa povlačeći se preko Sijera Nevade, na jednom mestu je zastao, uzdahnuo od bola i kad je bacio poslednji pogled na grad i dvorac – zaplakao. Majka Ajša ga je požurivala ali, pošto on i dalje nije mogao da se odvoji ljutito mu je doviknula: “Plači kao žena kad ne znaš da se braniš kao muškarac!”
Granada dugo zadržava arapsko obeležje. No, promene su neminovne.
Novopridošli podižu katedrale, dvorce i palate katoličkih kraljeva. Iz dana u dan Granada menja izgled – ali Tvrđava na brdu ostaje zanemaren i naglo propada.
Krajem XIX-og veka skreće na sebe pažnju svetske javnosti i konačno započinje njena renesansa. Pod veštim rukama restauratora, Alhambra opet postaje dragulj, koji sija punim sjajem. NJeni žiteljičesto kažu:„Bog je Alhambru stvorio ako bi Mu dotadašnje prebivalište jednog dana – dosadilo.”
Mila Starčević
