Beč (1): Grad žena u palati Belvedere

3

Reč je o vremenu narastanja buržoaske klase i njenog bogatstva. Monarhija gubi dah. U Prvom svetskom ratu će se svakako urušiti. Kao uvek u istoriji dok jedna grupa ljudi propada druga se uzdiže, menja pravila, običaje, moral i estetiku. Današnjem posmatraču (njegovoj svetosti turisti jer, konačno, Beč živi od turizma) ponuđen je Beč iz potisnutog ženskog ugla.

Feminiskinje ne miruju, iskopale su gotovo nestalu, skrajnutu, zaboravljenu žensku istoriju. Pogledajte samo koliko slikarki je predstavljeno na ovoj izložbi – trideset i jedna: Ilse Bernheimer, Maria Cyrenius, Friedl Dicker, Marie Egner, Louise Fraenkel-Hahn, Helene Funke, Greta Freist, Margarete Hamerschlag, Fanny Harlfinger-Zakucka, Hermine Heller-Ostersetzer, Johanna Kampmann-Freund, Elisabeth Karlinsky, Erika Giovanna Klien, Broncia Koller-Pinell, Frida Konstantin Lohwag, Elza Koveshozi-Kalmer, Leontine von Littrow, Elena Luksch-Makowsky, Mariette Lydis, Emilie Mediz-Pelikan, Teresa Feodorowna Ries, Mileva Roller Stoisavljević, Frieda Salvendy, Emma Schlangenhausen, Anny Schroder-Ehrenfest, Lilly Steiner, Helene Taussig, Ilse Twardowski-Conrat, My Ullmann, Olga Wisinger-Florian, Grete Wolf Krakauer ili Franziska Zach.

Iako Beč, kao uostalom Evropa u celini, nije bio naklonjen ženama: nisu postojale umetničke akademije dostupne ženama, udruženja umetnika, nisu prepoznavala umetnice, na izložbama su izlagali samo muškarci. A ipak, neke žene su pronašle put da realizuju i pokažu svoje talente. „Grad žena“ je zapravo tanani uvid u ženske strategije koje vam malo malo izmame osmeh. One su još kao devojčice znale šta hoće. Koristile su privrženost svojih bogatih očeva i tako otvarale vrata ateljea u kojima su savladavale veštine slikarskog i vajarskog zanata.

Udavale su se za još bogatije muževe koji su im obezbeđivali ateljee i obožavali ih. Bile su ljubavnice poznatih slikara. To su žene koje nas prkosno gledaju sa Klimtovih platana. Imale su svoje salone, učestvovale su u društvenom i kulturnom životu Beča. Zajedno sa poznatim slikarima oslikavale su enterijere nuvo riš klijentele. Bečka groblja su puna njihovih skulptura, bareljefa, emajla. Podržavale su jedna drugu. Sve ženske strategije su bile na repertoaru ovih sjajnih slikarki i vajarki.

Ko su bile one? Najviše je Jevrejki. Jevrejska zajednica je bila spremna da podrži žene. Neke pripadaju tzv migrantskim porodicama: poreklom Ruskinje, Hrvatice, Ukrajinke, Poljakinje. To, ma i u trećoj generaciji, migrantsko poreklo je uvek dodatni stimulans. Pogledajmo samo najistaknutije pisce današnjice (Amin Maluf, Andrej Makin, Kođo Vangorski). Svi odreda imaju izbegličko iskustvo, a ako nisu menjali državu, bili su to u vlastitoj zemlji. Možda je izbeglištvo teret ove civilizacije, ali istorija nas uči da su posledice izbeglištva plodne, neočekivane, da otvaraju nove prostore i perspektive.

U palatu Belvedere turisti hrle zbog Klimtovog „Poljupca“, a i ta slika je nastala kao oda jednoj kreativnoj osvešćenoj ženi Emili Flege, ljubavi Gustava Klimta, koja je imala prestižni modni salon sa svojom sestrom u Marijahilfenštarase. Nije joj bio potreban brak, prsten, crkveno venčanje. U krugu umetnika to su bili arhaizmi. Zahvaljujući „Poljupcu“ joj se dive, posvećuju joj romane, snimaju filmove o njoj, stvaraju nove slike i posle sto godina.

Original Article