Carigrad (2): Zlatna kopča između neba i zemlje

3

Carigrad (2): Zlatna kopča između neba i zemlje 1Foto: Jelena Tasić

Dok se u Carigradu očekuje prva zvanična džuma u ovoj bogomolji-muzeju 24. jula, grčki bogoslovi zalažu se za međunarodni otpor i poništavanje ove „kulturološki uvredljive odluke Ankare stvaranjem međureligijskog i interkulturalnog saveza, organizacija i institucija širom sveta“.

Grčka udruženja u SAD odlučila su se na konkretniju akciju – poziv na bojkot turske državne avio-kompanije pod sloganom „Sačuvaj Svetu Sofiju, bojkotuj Turkiš ejrlans“.

Hrišćani na Zapadu razočarani su potezima turskog predsednika Tajipa Erdogana od kog pravoslavni Istok traži da povuče prošlonedeljnu odluku.

Tom zahtevu se pridružio i patrijarh srpski Irinej, sa kompromisnim predlogom da, ako Sveta Sofija baš mora ponovo da bude džamija, da se „izda dozvola da se u njoj vrše ne samo muslimanska nego i hrišćanska bogosluženja, jer je hram dovoljno prostran“, čega nije bilo od kako je sveta i veka, niti kao mogućnost postoji u aktuelnom turskom previranja između državnog sekularizma i tradicionalizma.

Što se tiče prošlosti i ona nudi različite verzije.

Pojedini istoričari umetnosti smatraju da car Konstantin Veliki (272-337) zapravo nije planirao da za svoju novu prestonicu – Konstantinopolj gradi katedralni hram.

Navodno je želeo za to bude Crkva Svetih Apostola – njegov mauzolej, u koji su sredinom 4. veka prenete mošti apostola Andreje Prvozvanog, Tome i Luke.

Uprkos tome, slavu grada i celog Vizantijskog carstva ponela je Crkva Hrista Božje Premudrosti koju je, po uzoru na crkvu Hristovog groba u Jerusalimu i Vitlejemske crkve, car Konstantin počeo da gradi severno od Avgusteona – prvog i najvažnijeg foruma u Carigradu, dok su njegov mauzolej – prvi u hrišćanskom svetu, i sami Romeji nazivali „mesecom drugog sunca – Svete Sofije“.

Konstantinovu crkvu, koju je završio njegov sin i naslednik na prestolu Konstacije od današnje Svete Sofije cara Justinijana Prvog deli nešto više od dva burna vizantijska veka, ali vezuje zajedničko ime – Velika crkva i misija „duhovnog svetionika carstva“.

Držeći se Svetog pisma, vizantijski carevi gradili su ovu crkvu verujući da je „svaki hram zlatna kopča koja veže nebo i zemlju, smernog čoveka sa večnošću“.

Moguće da su tu univerzalnost i sklad, sačuvane do naših dana, prepoznali i osmanski osvajači u 15. veku.

„Ako žudiš za rajem, oh sufjo, lepšeg raja nema od Aja Sofije“, zapisao je jedan od savremenika osmanskog osvajanja Carigrada 1453. turski pisac Tursun-beg.

Tajnu Svete Sofije krajem 20. veka pokušao je da odgonetne i arhitekta Ranko Radović.

„Veličina i sloboda, neka mirna razigranost unutrašnjosti Svete Sofije potpuno su u službi velikih religijskih ideja i uverenja: krov, kupola, nebo – ne stoje na osloncima ovozemaljskim i na konstrukciji nego je obrnuto – kao da je sve došlo sa visina i s neba. Vekovna tema i opsesija arhitekture i arhitekata – silna težina kuće i njenih materijala na ovoj građevini kao da je prvi put – zaboravljena i nestala“, napisao je u svojoj čuvenoj „Antologiji kuća“.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.

Učlani seOriginal Article