U ishranu treba uvesti mnogo svežeg voća i povrća, što više nije pitanje novca i ekonomičnosti, nego ponajprije zdravlja.
Šta bi se dogodilo da 30 dana jedem samo u restoranima brze ishrane? Bi li se udebljao? Bi li to bilo nerazumno i opasno? Tim pitanjima počinje film reditelja Morgana amaterskog Spurlocka, dobitnika nagrade za najbolju režiju. Brza hrana je nezdrava. Ali zašto? Vidimo posledice, ali ne znamo tačan uzrok. Divovi prehrambene industrije ne žele da se spoznaju činjenice sve većeg problema gojaznosti, posle pušenja, najvećeg uzroka smrtnosti današnjice. U Americi je gojaznost proglašena epidemijom. Ko je odgovoran za to? Gde prestaje lična odgovornost? Možemo li jednostavno reći – neću jesti u restoranu brze ishrane jer znam da je to nezdravo. Restorani brze ishrane svuda su oko nas i prehranjuju velik deo svetske populacije.
Treba li takve navike usađivati deci?
Amerika postaje najdeblja nacija sveta. I dok se podsmjehujemo, jesmo li se zapitali koliko smo mi daleko od tog problema? Lanci restorana brze ishrane već su tu, u našem kvartu. Običaj je proslaviti rođendan u njima jer tako je lakše i modernije. Nema kuvanja, hrpe gostiju u dvosobnom stanu i pranja posuđa nakon proslave. Sve je pod kontrolom drugih. Tu su dečije igralište, igračka na dar i teta koja se brine o dečjoj zabavi. U celoj toj priči zaboravljamo da time fast food navike od malih nogu usađujemo našoj deci.
Morgan Spurlock ključ problema nalazi u promeni načina života. Nekad se jelo u restoranu samo u posebnim prilikama, a danas većinu obroka jedemo vani. U restoran brze ishrane svaki dan ide 25 odsto Amerikanaca.
Jesu li samo proizvođači hrane krivi za epidemiju gojaznosti? Kolika je edukovanost stanovništva o nutritivno vrednoj i nutritivno manje vrednoj hrani? Zna li prosečan čovek razliku? Gojaznost za sobom nosi mnoge zdravstvene probleme (visok krvni pritisak, srčane bolesti, moždani udar, artritis, rak dojke, prostate i debelog creva, apneja, starački dijabetes). Jedan je od najopasnijih šećerna bolest tipa II ..
Zašto su Amerikanci toliko debeli? Morgan Spurlock iskoristio je svoje zdravlje kako bi otkrio šta je iza epidemije gojaznosti u Americi. Je li kriva nemogućnost kontrole svakog pojedinca ili pak odgovor treba potražiti u restoranima brze ishrane? Posledice su njegova eksperimenta poražavajuće: dobitak na telesnoj težini (čak 10 odsto od ukupne telesne težine u samo mesec dana), povišenje nivoa holesterola u krvi i poremećena funkcija jetre.
Spurlock je postavio tri jednostavna pravila:
• može jesti samo ono što je ponuđeno na jelovniku (uključujući i vodu)
• ne bira veću mericu hrane, osim ako mu ponude
• bez izlike, mora probati svaku hranu iz jelovnika barem jednom.
Pre početka eksperimenta posetio je tri lekara koji su trebali nadgledati njegovo zdravstveno stanje: kardiologa, gastroenterologa i lekara opšte prakse. Upozorenja lekara bila su da bi mogao očekivati povišenje nivoa triglicerida i holesterola u krvi zbog pretežno masne hrane.
Ideja za Morganov eksperiment javila se nakon vesti da su dve tinejdžerke tužile restorane brze ishrane zbog problema s gojaznošću. Advokati objašnjavaju da će, uspeju li dokazati kako restorani brze ishrane žele da ljudi jedu njihovu hranu nekoliko puta na dan, i to se pokaže nerazumno i opasno, imati osnove za tužbu.
Kombinacije koje vode u zavisnost.
U početku su restorani brze ishrane imali jednu veličinu porcije pomfrita. Posle su uvedene nove: mala, srednja i velika porcija. Mala porcija ima 200 kcal, a velika tri puta više (600 kcal). Nastoje očito povećati apetite svojih kupaca. Rezultat je epidemija gojaznosti, sve češća u dečjoj i adolescentnoj dobi. Prerađena hrana brzo se vari, tj brzo prolazi kroz probavni sistem, pa se nedugo nakon jela javlja glad, ai zavisnost o takvoj hrani.
Stručnjaci obrazlažu zašto su prisutne upravo takve kombinacije namirnica koje dovode do zavisnosti, na primer mesni odrezak sa topljenim sirom. Sir je prepun endorfina, opijata koji izaziva zavisnost. Upravo takva kombinacija namirnica osvaja kupce. Miris je presudan kod izbora neke vrste hrane. Tako kod pizze najpre osetimo miris topljenog sira koji nas navodi da se odlučimo pojesti je. Isto je is lazanjama. Uz takvu hranu servira se zašećereni sok ili frappe. Još jedan udarac nastojanju da se održi normalna telesna težina. Šećer je namirnica koja se vrlo brzo vari i odmah ulazi u krvotok, a svaki višak šećera (dnevno se preporučuje unositi dve kašičice šećera!) prelazi u masnoće koje se nagomilavaju kao masne naslage.
Zato nutricionisti preporučuju sveže voće (jabuka, kruška, grožđe, smokve) za podmirenje dnevnih potreba šećera. Ako pak pomislimo da smo dobro izabrali uzimajući salatu, još jednom smo preplavljeni kalorijama, jer salate imaju prelive koji sadrže suvišne masnoće. Iz svega navedenog zaključuje se da u ishranu treba uvesti mnogo svežeg voća i povrća. To više nije pitanje novca i ekonomičnosti, nego ponajprije zdravlja.
Može li se živeti samo od hrane iz restorana brze ishrane
Nakon 30 dana ishrane samo u restoranu brze ishrane, Morgan Spurlock konzumirao je 13,5 kg šećera, što je čak 0,5 kg šećera na dan i 5,5 kg masnoća, te dnevno unosio 5000 kcal od preporučenih 2500 kcal. Unos dnevnih potreba za vitaminima i mineralima bio je manji od 50 odsto. To nas navodi na zaključak da su glavni uzroci sve većeg problema gojaznosti:
– prevelik unos kalorija,
– slaba informisanost o nutritivnoj vrednosti hrane,
– premala (ili nikakva) telesna aktivnost.
Kako se odupreti snažnom uticaju?
Prehrambena industrija uveliko utiče na naš izbor hrane, a restorani brze hrane zarađuju milione prodajući nezdrave porcije. Velik novac izdvaja se i za reklamiranje, za razliku od udruženja koje se bavi educiranjem ljudi o zdravoj ishrani, koji raspolažu skromnim sredstvima i ne mogu konkurisati televizijskim reklamama sa omiljenom tinejdžerskom zvezdom.
Taktika smanjenja gojaznosti počinje otkrivanjem i napadanjem njena korena, pre nego što se razvije u odraslih, a to se postiže informisanjem o pravilnoj ishrani već u predškolskoj i školskoj dobi.
Tada je primena preporuka jednostavnija, jer teško je kod odraslih menjati ustaljene principe ishrane. Obroci pripravljeni u restoranima brze ishrane na bazi su životinjskih belančevina i sadrže visok udeo masti i nizak udeo dijetalnih vlakana. Najveći su izazov deca koja su ceo život okružena reklamama za fast food i junk food. Treba edukovati i roditelje, naglasak staviti upravo na smanjenje unosa masnih i rafinisanih (prerađene) namirnica te postepeno unošenje nutritivno bogatih.
Za industriju hrane imperativ je ostvarenje profita i nije važno zarađuje li proizvodnjom zdrave ili nezdrave hrane.
Ako bi javnost povećala profitabilnost industrije kupovinom više zdrave hrane, industrija bi verovatno pozitivno odgovorila. Nije baš verovatno da će želja za brzom hranom brzo splasnuti ili nestati.
Stoga je valja učiniti zdravom, a da se ne izgubi specifičan ukus u kojem uživaju i deca i odrasli. Važno je javnost educirati o cjelovitoj, izvornoj hrani. Jer populacija koja se hrani odgovarajućom, nutritivno bogatijom hranom živeće duže i kvalitetnije.
