Nekada je bilo tako normalno, često i neprimetno, koristiti u razgovoru poslovice ili zgodna u narodu uvrežena poređenja. Doskočice.
“Ko svetog Petra kajgana je koštalo, papreno su ga odrali!”
“Obradovao se kad sam mu rekla, ko svinja sekiri!”
Neki su stizali ko Muhamed bregu, kad već neće breg Muhamedu.
Najčešće smo opominjani ko deca, da “ne zevamo ko svrake na jugovinu”! Delili su nam-”ni po babu ni po stričevima, dok se smejemo ko ludi na brašno”.
Ni slučajno- “preko ‘leba pogače”. Niti u poslednjem momentu – “ne tovi se prase uoči Božića”.
Besan ko pas i nervozan ko leptir, su nakrivo nasađeni, jer pre podne mrze sebe a posle podne ceo svet…
Žene u godinama uvek su- mlade ko rosa u podne i ne može im nikad od babe devojka.
Sve u svemu, prvo skoči pa onda reci hop!
Danas smo arhaični ako koristimo slične mudrolije, preopširni, nerazumljivi. Retko kad i retko ko se seti.
Imamo modernije, brže izraze, na kraju krajeva, za svaku emociju, situaciju, po jedan smajli ili gif.
Prosto je nostalgično setiti se ponekad i izvući iz naftalina, mudrost koju su baka ili tetka volela da nam ponavljaju. A mi ih slučajno ili namerno, koristili često i naopako..
Ko će još sad da to pamti?
Danas pogotovu, nije život što i livadom preći!
