Preliveni ravnodušnim suncem, preživeli su kraj svoje istorije i sada ćute poređani uz živicu. Grob njihovog zapovednika Bonaparte, uzdignut je na visokom mermernom postolju i leži u veličanstvenoj kraljevskoj kapeli. Okružen belim stubovima, taj sarkofag je omalen; plutajuća školjka niz raskošno svetlo koje se obrušava sa visoke kupole. Tu je i statua imperatora u vreme slave, i zlatni orlovi, i ogromni oslikani prizori nebeskog života optočenog mermerom i zlatom.
U vojnom muzeju, Napoleonov beli konj Vizir izložen u staklenoj vitrini. U prirodnoj je veličini, vitak i kao zagledan u mutnu dubinu vremena iz koje izlaze na površinu samo redovi vojničkih uniformi, različitih boja, debljina i krojeva, s nizovima zlatnih i sivih dugmića. Tu su i sablje, topovi, zastave, mape velikog carstva, zaprege sve prave, u prirodnoj veličini. Samo su vojnici minijaturni, olovni, čitave divizije igračaka koje ratuju suprotstavljene kroz tanko staklo i nevidljive linije u izložbenim vitrinama. I samo velike uljane slike nadoknađuju njihovo odsustvo, živopisnim, epskim scenama rata; konjima koji se propinju, topovima koji gruvaju, slavodobitnim pozama vojskovođa…
Na jednom platnu ipak obična životna scena koja prikazuje trenutak kad pred starešinom u obilasku vojske salutira teško ranjen vojnik. On čini to možda poslednjom snagom, pred rusku zimu koja će već postarati za ishodište običnih soldata…
Istoga dana, na groblju Per Lašez gotovo da nema nikoga. Oglasi se samo poneka ptica iz gustih krošnji, sretne se zalutali turista s mapom u rukama, jer to je veliki grad sa kvartovima i sa nerazumljivom retorikom vetrića koji ćarlija između dva sveta. Moja nećaka želi da vidi grob Džima Morisona, ja hoću Amedea Modiljanija. Između njih velika zemna daljina i naši koraci odjekuju uz kaldrmu. Na Morisonovom grobu ima posetilaca i dosta prirodnog i veštačkog cveća. Modiljanijev grob tražimo dugo, u njemu snivaju troje: slikar, njegova žena Žana Ebitern i njihovo nerođeno dete. Žana je imala dvadeset dve godine kad se u osmom mesecu trudnoće bacila kroz prozor, nepun dan posle Modijeve smrti.
Već umorna od traženja, ugledala sam ženu koja se iznenada uspravila pred nama i rekla samo: – Modiljani! pokazujući nam prstom grob. Nisam stigla ni da joj se zahvalim, nestala je kako se i pojavila, kao priviđenje.
– Malen mi je ovaj grob – kažem, citirajući naziv drame o Gavrilu Principu i vidim, neko je ostavio na njemu sveže ruže i dva oblutka sa šarama nalik na železničke šine. I smrt je putovanje, mislim razneženo ih gledajući Ima nade za ovaj svet dok se još pamte davno otišli; slavni, nesrećni, izgoreli od pića, siromaštva, ratova, ljubavi…
Carevi i nišči. Svakome je mali grob.
U povratku, tutanj grada za čas prekriva onu tišinu koja se uvukla pod kožu. Kružni tok, buka, umorni ljudi u povratku s posla. Autobus 69 za Notrdam i već na pola puta, on staje uz objašnjenje vozača da treba da nastavimo pešice. Tog popodneva organizovano je odavanje počasti izgoreloj katedrali. Svi mostovi su zatvoreni, policija je obeležila trakama krug i saobraćaj je stao. Ulazimo u reku ljudi, orijentir nam je crkveni krov kojeg više nema, a ipak i bez njega, zna se gde je, jer ljudi hrle tamo. Hrle svi mirno, kao lišće kad pada lagano i lelujavo, upozoravajući da smo i sami lišće, koje čak i od lepote lako gine.
