Odmah se uočavaju. To su restorani i kafići oko kojih vlada jutarnja užurbanost. Ispred prvog, kuhinjski radnik opasan keceljom, sređuje srebrnkasta telesa riba i rakova koji prelivaju preko ivica činije. Ispred, na postavljenim stolovima, podmetači i pribor za doručak. Još nema gostiju ni u susednim kafićima koji su poređani jedan uz drugi, sa okruglim stočićima po trotoarima i žardinjerama sa još orošenim muškatlama.
Moje mrvice za šetnju su upečatljive i različite; zeleni stolovi, stolovi sa slikama, stolovi od trske i, konačno, crni stolovi kafea Brasserie.
Preporučeno mi je da popijem kafu baš tu, i smeštam se ispod topole kroz čije sitno lišće svetlo prolazi kao kroz gustu gazu. Espreso klizi niz grlo kao ulje, čekam da osetim prisustvo slavnih duhova iz šezdesetih godina prošlog veka, koji su tu dolazili od 0 do 24 časa. Među njima i Hemingvej dok je živeo u Parizu, i dok je bio, kažu, siromašan i srećan. Posmatram flaše u drvenim vitrinama, u unutrašnjosti kafea; poređane su kao knjige u biblioteci i sve sa istim nalepnicama, poput apotekarskih, cakle pod belim, veštačkim svetlima.
Ne osećam književne duhove tu, ma koliko se trudila. Bliskiji su mi ipak savremenici. Mislim kako je, još neprobuđena, ulica Sen Žermen baš odgovarajuća scenografija za knjigu pripovetki Ane Gavalde pod nazivom: „Želela bih da me neko negde čeka“. I možda su neke knjige baš čekale piće iz ovog kafea, možda su neke i potekle upravo odavde, iz tih poređanih flaša i burnih životopisa književnika. Možda se tu upravo vešto pravio krug život-literatura-život, baš onako kako je Beli Marković napisao: uzaludan je život, ako nam se u njemu nije desilo sve ono o čemu romani pripovedaju!
I ne vredi, mislim, živim u prezentu, pa tako nastavljam svoju šetnju niz bulevar sa belim zgradama, i krošnjama nagnutim nad pločnikom prisno, poput radoznalih suseda. Izlozi se ređaju, prodavnice će biti otvorene tek u jedanaest, kad će se sve ubrzati, uskomešati i živnuti.
U još postojećem zatišju, ohrabrena svojim „mrvicama“ usput, skrećem u jednu usku, popločanu uličicu i tu , u prvom izlogu, ugledam visoku porcelansku statuu poznatog dečaka. „Le Petit Prince“ opkoljen papirnim cvećem. Pored nje je i druga manja statua; u prepoznatljivom zelenom kaputiću, sa žutom kosom i rukama u džepovima. Prodavnica posvećena Malom princu, književnom liku! Radosna, kao da sam srela starog prijatelja, zastajem i tek tada osećam ono što nisam u kafeteriji. Osećam duh pisca, vremena, literature, ljubavi, čekanja, odlaska, života, prolaznosti, neba…
Sitan zvuk zvonceta objavljuje moj ulazak u radnju, i za čas, nalazim se među redovima lisica i ruža, i figurama dečaka u svim veličinama. Kažu da se Egziperi silno radovao dok je pisao ovu dirljivu, nežnu knjigu, da je uzbuđen posle svakog završenog poglavlja, zvao prijatelje i čitao im tekst telefonom. Kažu da je kapriciozna ruža o kojoj je brinuo, njegova bolesna supruga, a lisica – tajna ljubav, ona ljubav koja pripitomljava dušu, ali i mnogo boli.
– Plakaću kad odeš, zbog boje žita… – rekla je lisica.
Boja žita je dragocenost sreće koju svi plaćamo, što je pisac možda i znao kad je poslednji put seo u svoj avion i vinuo se visoko.
