dav
Kuva i piše:
Jelena Cocco
Kod Paskvalea se vrlo dobro znalo jedno pravilo: svakoga dana, između šest i sedam uveče dolazilo je njegovih pola sata. Nije da nije imao drugo vreme za sebe, ali ovo je bilo specijalno. Tada niko, ama baš niko, nije trebao, hteo, a ponekad i smeo da ga pita za bilo šta. To je bilo to.
Tada bi uzimao onaj veliki kuvarski nož iz fioke, sekao dva parčeta bajatog hleba, što bajatijeg to boljeg, stavljao aluminijumsku foliju na ringlu od šporeta na plin, stavljao hleb na to i čekao da magija počne. Dok se hleb pekao, sipao bi malo maslinovog ulja u tacnu i malo crnog vina u uvek istu čašu. Čim bi hleb počeo da se oseća kako gori, taman pre nego što postane neupotrebljiv i skroz izgoreo, okretao bi ga i čekao da se ista ta magija desi ponovo.
Kad bi hleb bio prepečen i sa druge strane išao bi pravo na stari, šerpa plavi drveni kuhinjski sto i ritual bi mogao da počne. Prvo bi odlomio parče hleba, njega bi umakao u maslinovo ulje i zatim bi taj zalogaj nestajao u sedim brkovima oivičenim ustima. Pogled bi počeo da se gubi, i svaki put, dok sam ga sakrivena iza kuhinjskog prozora posmatrala, bila sam sigurna da više nije tu, kod nas u Beogradu, već da bi se za trenutak vratio u Bukjaniko, za drveni sto ispod stare masline u dvorištu njegovih roditelja.
– Znaš, lepi moj, kad hleb više nije dobar i svež, da bi mu dao novi život, moraš da ga baciš u vatru.
Da li zbog ograničenog znanja srpskog jezika, ili toga da smo mi još gore natucali italijanski, nikad nisam bila sigurna šta je deda zaista hteo da kaže. Mnogo godina kasnije, kada mi je otkrio kako se prave, bilo je i više nego jasno – da bi magija brusketa bila to što jeste, hleb se mora “spaliti”. Otud joj i ime, od glagola BRUCCIARE (spaljivati, paliti).
Novi život mu se daje najjednostavnije, sa malo maslinovog ulja.
Ova verzija je verzija malo “bogatijeg” života – od sastojaka idu beli luk, lardo, odnosno slanina sapunjara kako je zovu u Sremu, limunova kora, maslinovo ulje i sveža majčina dušica.
Lardo je samo više začinjena slanina sapunjara. To je ona skroz bela, sa biberom okolo, i vrlo vrlo malo mesa. Inače je toskanski specijalitet, ali je naravno ima i u drugim delovima. Najpoznatije vrste larda su Lardo di Colonnata (Toscana) i Lardo di Arnad (ValleD’Aosta). Sličan proizvod, mada će stanovnici ova dva mesta to poricati do smrti, razlikuju se po začinima i metodi po kojoj se suše (ovi potonji u drvenim bačvama). Deda je svaki put kad je uspevao da nađe sapunjaru na pijaci dolazio kući srećan kao malo dete. Stvarno, Italijanima zaista malo treba za sreću. Stari hleb i masna slanina.
Dakle, bruskete:
Tostirajte hleb, kojom god metodom (toster, tiganj, ringla, vatra, grill).
Čim je gotov, natrljajte belim lukom.
Zalijte maslinovim uljem // ova tri koraka su ujedno 3 osnovna za bilo koju brusketu.
Lardo (sapunjaru) iseckajte sitno sitno – ovde se prodaje nasečena na ultra tanke šnite, zamolite mesara da to uradi na mesoreznici za vas ako kupujete u komadu.
Dodajte par kapi maslinovog ulja, izrendanu koru od limuna i malo sveže majčine dušice.
I to je to, eventualno regulišite ukus sa par kapi soka od limuna, ko voli reskiji ukus.
Prijatno!
