Probudio se u pola sedam. Tmina i tišina napolju behu potpune, konačne kao da je noć tek dostizala svoj vrhunac.
Pomisao na ženu u sobi iznad njega i na vezu koju su počeli da grade prošle večeri učini da on zasija nekim unutrašnjim sjajem.
Uskoro, međutim, ponovo zaspa.
Kada se sledeći put probudio, odluči da ustane, umi se i obuče, čak raspremi krevet; pogleda kroz prozor u krovove i deliće sivog neba između njih.
Zatim ode u kupatilo, gde je čitao o razapinjanju Isusa.
Sišao je u hol, nadajući se da joj je bolje i da je već i ona ustala.
Ali nije je bilo.
Noćni portir je otišao, a na njegovom mestu je bila punačka osamnaestogodišnjakinja koja je brisala prašinu sa starih sablji.
Pocrvene kad ga vide i promrmlja: „Guten morgen.“
Kroz poluotvorena vrata, iza recepcije, on ugleda kuhinju, malu trpezariju i hodnik u kojem je na stolici ležala jedna školska torba.
Ovo je očigledno bio porodični hotel – ali gde je ta porodica?
Doručak je bio postavljen: nekoliko vrsta hleba, ovali sa kobasicama i sirevima, vrč sa kafom i činija sa kuvanim jajima.
Bio je zadovoljan izborom, a zatim ode do njene sobe.
Prvo pokuca lagano, pa se uhvati za kvaku jer nije bilo nikakvog odgovora.
Vrata su bila otključana.
Tanka traka svetlosti uđe sa njim u sobu i pade na njen krevet.
Spavala je čvrsto, kao beba. Obli ga osećaj sreće i on ponovo siđe dole.
Debeljuškasta devojka je i dalje čistila sablje.
„Gospođa još spava“, obavesti je kada ga je pogledala; Molko shvati da ga nije razumela, pokaza prstom prema gore, spusti obraz na svoje spojene ruke.
Zatim ode da doručkuje, napunio je tanjir vodeći računa da ne pretera.
Naspe sebi šolju kafe i poče da jede; razmišljao je o svojoj supruzi koja nikad nije htela da ponovo poseti Nemačku.
Šta bi ona mislila o ovom njegovom putu i okolnostima koje su ga navele na njega?
On je zaista poštovao njenu doslednost, ali od nje ga je oslobodila njena smrt.
Činjenica je bila da je mogla da uživa sa njim ovde samo da nije bila tako dosledna, tako kritična i brutalno osuđujuća; nikad nije znao šta sledeće može da je iznervira.
Pa dobro, bilo je po njenom, sada više nije, a on se od toga oporavljao uz obilan doručak, i to u Berlinu, od svih mesta na svetu.
Završio je sa jelom, čak je i od njenog dela uzeo jedan sendvič sa sirom.
Zatim joj napisa poruku. „Dobro jutro, nadam se da ti je bolje i da si se naspavala. Nisam želeo da te budim, doručkovao sam i otišao da prošetam. Vraćam se do devet.“
Pope se do njene sobe i gurnu poruku ispod vrata.
Posle toga se spusti do svoje da obuče kaput, pa siđe u hol.
Predao je ključ devojci, uzeo vizitkartu hotela, stavio je u džep i izašao napolje.
Začuđeno je ustanovio da je pariski sneg stigao nečujno tokom noći i prekrio grad tankim pokrivačem.
Trotoari, hidranti i ulazi zgrada bili su prekriveni belim prugama.
Hodao je pažljivo prtinom koju su ugazili ranoranioci; namerno je izabrao do sad neistražen put koji ga uskoro uvede u lavirint sporednih uličica.
Mislio je o operi, prisetio se kako se ogoljeni proscenijum odjednom ispunio izvođačima, prizvao je iz sećanja tihu muziku dok je i sebe (razume se kao statistu, doduše, nezamenljivog) video na sceni dok ga udaljena publika posmatra.
Hodao je energično, penjući se uz blagi uspon koji ga dovede pred malu crkvu na čijem je vrhu zvonika bio zlatni petao; zastade na trenutak da se odmori; zadihano je udisao smrznuti vazduh napinjući se da u glavi čuje udaljeni bubanj kojem je sledio kratak odgovor truba.
A onda, baš kad su krenule violine, krete nazad nizbrdo okružen gomilom školaraca koji su kao po komandi izletali iz kuća sa torbama na leđima.
Prelazeći iz ulice u ulicu, vešto je izbegavao domaćice koje su krenule u kupovinu, čekao na semaforima sa muškarcima koji su odlazili na posao dok je mekan suvi sneg škripao pod nogama.
Muzika u glavi je uporno svirala, „samo napred, bez stajanja“, govorio mu je nevidljivi režiser opere; a u daljini, gde se sa istoka probijalo zlatasto svetlo dana, on zaista vide publiku, očaranu novom operom u kojoj je i on učestvovao.
Tek kada se vratio u ulicu u kojoj se nalazio hotel i čuo zvona kako otkucavaju devet sati, njegovo sanjarenje o operi prestade.
Devojka više nije bila na recepciji, zamenila ju je starija gospođa ogrnuta crnim vunenim šalom koja je sedela iza pulta i štrikala.
On joj se osmehnu. „Zeks“, reče na nemačkom, uze ključ i na engleskom prokomentarisa vreme napolju. Starica ga nije razumela. Drugi doručak još beše netaknut.
Prevod sa hebrejskog: Dušica Stojanović Čvorić
(Iz romana Avrama B. Jošue Pet godišnjih doba, Arhipelag, Beograd, 2019)
