Irkutsk je sibirski grad, osnovan u drugoj polovini 17. veka, u vreme ruske ekspanzije prema Dalekom istoku.
Jedan od njegovih graditelja bio je Srbin, grof Sava Vladislavić, koji je na putu za Peking na mesto ruskog poslanika utvrdio naselje visokim palisadom.
Grad je imao mnogo crkava; neke su izgorele, neke su boljševici porušili.
One koje smo videli bile su kitnjaste, ali zapuštene.
Zub vremena bio je vidljiv i na građevinama sa kraja 19. veka, koje su pod sovjetskom vlašću postale muzeji, domovi zdravlja, fakulteti, dečji domovi.
U gradu je bilo mnoštvo drvenih zgrada, koje su odražavale i nekadašnji socijalni status vlasnika – one na sprat bile su plemićke i trgovačke, a prizemne običnih stanovnika.
Sve su imale velike prozore sa kapcima i karnizima, a one najlepše i ukrase na fasadama izvedene u rezbariji.
Nagrizlo ih je vreme, verovatno je održavanje za porodice bilo skupo.
Tamo gde je država preuzela na sebe da očuva tradiciju – kao što je to muzej drvenog graditeljstva nedaleko od Irkutska – građevine su bile očuvane.
Posle Oktobarske revolucije i građanskog rata u kome je Irkutsk bio sedište privremene vlade Rusije, a njenog lidera, admirala Kolčaka, boljševici streljali i bacili pod led, u porušenom gradskom jezgru podignute su monumentalne građevine najpre staljiniskog obrasca, a zatim i modernije.
Bili smo smešteni u još novom hotelu „Angara“.
Grof Vladislavić zaslužan je i za prvo pominjanje seoceta na obali Bajkalskog jezera, Listvjanke, kroz koju je prošao njegov poslanički karavan.
Od Irkutska put vodi kroz tajgu.
Bio je septembar i prostrana brezova šuma je podsećala na more obojeno zlatnom bojom u smiraj dana, sa ostrvima breza crvenog lišća.
Listvjanka je dobila ime po arišu, koji raste na obodu jezera.
Iako se iz Listvjanke vidi samo deo jezera, imali smo osećaj da nas svojom snagom pritiska ceo Bajkal.
Iz šume iznad sela video se široki početak Angare i u njemu legendarni vrh stene koju je stari Bajkal bacio, ljut što je Angara odlučila da pođe za Jeniseja, umesto za Irkuta, njene pritoke, po kojoj je Irkutsk dobio ime.
Listvjanka je bila selo sa nekoliko drvenih kuća, prodavnicom suvenira i zgradom Limnološkog instituta u kome se mogla videti i najpoznatija bajkalska endemska vrsta ribe – omulj.
Na obali smo ribu probali na sibirski način – živu.
Da bismo najzad videli stvarno dostignuće sovjetske vlasti, trebalo je da preletimo pet stotina kilometara na sever, do Bratska.
Proveli su nas kroz hidrocentralu na Angari, tada najveću u Rusiji. Jevgenij Jevtušenko, inače Sibirjak, posvetio joj je veliku poemu, poredeći je sa Keopsovom piramidom.
Bratsk je skupina modernih naselja oko fabrike, a ono pored hidrocentrale nosi ime Energetik.
U Dvorcu umetnosti bili smo gosti lokalnog Komsomola – moglo se biti njegov član i u zrelim godinama. Komsomolci su bili ideološki pravoverni, pa smo umesto zapadne pop muzike, igrali uz zvuke valcera. U raskoraku s vremenom, kao na izolovanom ostrvu.
