Foto: Iz lične arhive
Protrčavam kroz elitni Bebek, treba stići u Emirgan pre nego što se zatvori muzej Sakip Sabandži, zanimljiv i zato što je u zgradi ambasade Kraljevine Crne Gore! Ipak, zastajem pored statue u parku između bučne ulice i lepog plavog Bosfora.
Ko je čovek u šalvarama, s neobičnom kapom, s rukom na knjizi?
Fuzuli, piše na postamentu,1480-1556.
Pod tim imenom pisao je Muhamed bin Sulejman, pesnik i filozof, prevodilac, matematičar i astronom, renesansni čovek Istoka. Rođen u Kerbali (onda u Otomanskom carstvu), živeo je uglavnom u Bagdadu, a umro možda od kuge, „crne dame“ koja je te godine posetila i njegovu postojbinu.
U svojim gazelama peva o lepoti, životnoj radosti, ljubavi, patnji… Čini to sa „snažnim nadahnućem“ – koje možda duguje i hašišu.
Po predanju, čari hašiša otkrili su derviši, slučajno. Jedan od njih je šetajući naišao na polje konoplje. Kad se vratio u manastir, bratstvo nije moglo da se načudi: taj tihi čovek odjednom je postao govorljiv i veseo. Pošto su ga izmolili da kaže zašto i kako, i oni su otišli u šetnju…
Derviši su hašiš smatrali sredstvom za dublje razumevanje sebe i sveta. Fuzuli je pisao da je savršen „za osobu željnu mističnih iskustava“.
„Lejla i Medžnun“ najpoznatije je njegovo delo, Romeo i Julija pre Šekspira. Kod Fuzulija, ljubav dvoje mladih zabranjena je zato što ne pripadaju istom društvenom krugu. Zanimljivo je da Medžnun Svevišnjeg moli da ga obdari „sa još ludosti“: „Šta s pameti moja Lejlo,/kada tebe sa mnom nije?“
A na drugom kraju velikog i zanosnog Istanbula još jedan spomenik koji nisam videla ni na slici. Nov je, podignut 2012. godine, i to – preduzetniku koji se bavi tekstilom!
Statua je na malom trgu iza Jeni džamije. Pošto smo se jedva iskobeljali iz lavirinta Misirskog bazara, tu ćemo da predahnemo, uz balik ekmek, sendvič s ribom. Ali ne bilo kojom – ova je tek upecana, i to u Zlatnom rogu, s mosta Galata, i odmah posle toga pripremljena, samo za nas.
I za hiljade drugih prolaznika koji ne mogu da odole prilici što se retko pruža, makar i ne bili ludi za ribom.
Tkanina poznata kao aba, sukno, davno se preselila u ukrštene reči, danas se na istanbulskim bazarima prodaju savremenija i finija tkanja. Spomenik prikazuje čoveka koji preko tezge za kojom stoji odmotava trubu platna, da pokaže mušteriji, dok ih je nekoliko uredno složeno sa strane.
Zašto je spomenik baš ovde?
Pretpostavljam, zbog blizine Misirskog (Egipatskog) bazara, gde se prodaje sve što se može zamisliti, pa i razne vrste tekstila.
Kao, uostalom, u celom Istanbulu, a posebno u delu koji se naziva Istorijsko poluostrvo, tamo gde su najvažniji spomenici, iz Vizantijskog i Otomanskog Carstva.
Vrlo je malo podataka o ovoj statui. Osim da ju je podigla opština Fatih, tu su ispisane još samo dve reči: „draper“ i „manifaturaci“. Ali sudeći po jednom novinskom napisu, dostupnom na internetu, dovoljno da razgnevi tamošnju javnost: Zašto i engleska reč (draper)?
Sledi mišljenje da je to „napor da se dodvorimo strancima“.
Muka sa anglicizmima, tamo i ovde.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
