Ne mogu da kažem da smo se trčanje i ja zavoleli na pravi pogled. Doduše, odnos je od starta bio dosta komplikovaniji.
Pre više od 5 godina, imala sam 20kg više i rešila sam da nešto uradim po tom pitanju. Želela sam da to “nešto” bude brzo, efikasno i delotvorno. Trčanje mi je delovalo kao dobro rešenje i odlučila sam da pokušam.
Prvo sam kupila patike, posle se ispostavilo – poptuno pogrešne. Zatim sam pronašla program, za koji nisam sigurna koliko mi je prijao, ali sam rešila da u njemu istrajem. Sve vreme sam čitala tekstove na trčanje.rs i znala sam da postoji Škola trčanja, ali sam bila jedna od onih koja je samouvereno mislila: šta tu ima da se uči, obuješ patike i trčiš. To je to.
Posle manje od mesec dana sam odustala. Bilo je toplo. Imala sam žuljeve. Koleno me je bolelo. I najvažnije – nisam smršala.
Od tada više nisam ni pokušavala da trčim. Čak sam i patike poklonila.
A onda, pre nekoliko meseci, čudnim spletom životnih okolnosti počela sam da sarađujem sa Trčanje.rs na trkačkom projektu – Belgrade Business Run-om. Počela sam da pišem za njih i radovalo me je sve vreme što imam priliku da delim neke baš super vrednosti sa ljudima.
Dok sam kreirala sadržaj vezan isključivo za trčanje, na sastancima sam često izgovarala: nije trčanje za mene, ja ne mogu da trčim, možda sam nekada mogla, sad više ne. Istovremeno me je kopkala ta priča i uvek isto iskustvo polaznika da im je trčanje promenilo život, ne samo time što su zdraviji i što su smršali, već da su se naučili boljoj motivaciji, da su srećniji, da im stvari generalno lakše idu od ruke.
I tako, čitala sam o trčanju, slušala sam o trčanju, pisala…
Našla sam se u onoj situaciji “probaj da ne misliš na čokoladni kolač”. I naravno da sam morala da pomislim. Tako nekako sam i pomislila da bih možda ipak mogla da probam da trčim. Onda bih sebe odgovorila od te ideje, misleći kako ipak to nije za mene.
I kada sam i kako prelomila?
Ne znam. Znam samo da je bilo vezano za dolazak proleća, sunčanih dana i lepog vremena. Počela sam da razmišljam kako bi bilo dobro da neke aktivnosti na koje odvajam vreme, zamenim za obavezu koja će da me natera da tri puta nedeljno provodim napolju, u prirodi. Radeći nešto dobro za sebe i pomerajući sopstvene granice.
Prvi upis sam propustila zbog obaveza, ali me to nije obehrabrilo. Trenutno sam u potrazi za patikama u iščekivanju prvog treninga 10.05. Ne znam šta me čeka, ali sam sigurna da je nešto sasvim novo, što nikada do sada nisam iskusila.
A vi, ako ste se pronašli u nekom delu ove priče, razmislite:
Da li bi škola trčanja bila dobra za vas?
Ako mislite da bi, ostavite svoj komentar zašto i šta bi promenila u vašem životu. Bićete u prilici da osvojite šestomesečnu članarinu za školu trčanja.
