Foto: EPA/ KIMIMASA MAYAMA
Na metalnoj pločici na zvoniku piše: „Šiba Kiridoši. Jedno od Zvona vremena Eda.“
Pre nego što je Tokio postao Tokio, nosio je ime Edo. Od početka XVII veka Edo je u suštini bio političko središte Japana, iako je Kjoto ostao prestonica sve do 1868, kao što je i bio još od 794. Početkom XVII veka samo su tri zvona odbrojavala vreme: jedno u Nihonbašiju, u zatvoru u samom srcu grada, drugo blizu severoistočnog hrama posvećenog boginji milosrđa i treće u Uenu, nedaleko od severne gradske kapije – Demonskih vrata.
Kako je Edo rastao – 1720. godine u gradu je živelo više od milion ljudi – šoguni iz dinastije Tokugava dodelili su zadatak odbrojavanja vremena još nekim zvonima: onom u Šibi, blizu Tokijskog zaliva; onom istočno od reke Sumide, u Honđu; onom u zapadnoj četvrti Jocuji, u hramu Nebeskog zmaja; jugoistočno od centra, u brdima Aksaka, gde se danas nalazi sedište te-ve i radio kompanije Tokio broudkasting sistems; onom u Ičigaji, blizu Ministarstva odbrane; i onom na krajnjem severozapadu, u Međiru, gde je 1657. izbio najgori požar koji je grad doživeo.
Zvona su odbrojavala sate, tako da grad šoguna zna kada treba da se probudi, kada da pođe na spavanje, kada da radi, kada da jede.
Pored metalne pločice nalazi se i mapa koja prikazuje domašaj zvuka svakog zvona, krugove koji se preklapaju, kao krugovi oko kišnih kapi kad padaju u mirno jezerce. Kišnih kapi zamrznutih tačno u trenu kad dodirnu površinu.
Neposredno pred smrt 2003. godine kompozitor Jošimura Hiroši napisao je knjigu naslovljenu Zvona vremena u Edu. Jošimura je svojevremeno radio kao dizajner zvuka. Mogao je da izgradi ceo jedan svet od komadića muzike, nekoliko stihova, imena nekog brda, izvora ili reke.
U svojoj poslednjoj knjizi Jošimura je opisao Tokio onako kako bi ga doživeo neko lišen vida: koraci radnika koji se vraćaju kući kroz park Ueno, zveckanje novčića koje ljudi ubacuju u kutije za priloge u hramovima i svetilištima, bukači viču na nespretnog zvonara koji nije dobro odzvonio đoja no kane, sto osam otkucaja zvona u ponoć nove godine za sto osam ovozemaljskih želja koje kvare ljude. Grad šoguna nestao je gotovo potpuno, pisao je Jošimura.
Ne samo zgrade i vrtovi nego i zvučni pejzaž grada. U Zvonima vremena Jošimura luta ogromnim gradom osluškujući ne bi li čuo zvuke koji se nisu promenili za petsto godina. Neki su isuviše tanani za Tokio u XXI veku – zvuk lotosa koji se otvaraju u zoru. Mnoštvo sveta okupljalo se svakog leta da osluškuje otvaranje pupoljaka na jezeru Šinobazu. Možemo li uopšte da zamislimo koliko su osetljivi bili ti ljudi tada?
Neki zvuci starog Eda ipak su preživeli: povici prodavaca koji nude svoju robu na pijacama, zveckanje staklenih zvončića za vetar koji se svakog jula voze kroz grad na zaprežnim kolima i zvonjava zvona koja odbrojavaju vreme.
Iz knjige „Zvona starog Tokija“, prevod Tatjana Bižić, izdavač:Laguna.
