Jemen: Zašto Arabia Felix više nije srećna

5

Jemen: Zašto Arabia Felix više nije srećna 1Foto: EPA/YAHYA ARHAB

„Druge večeri boravka u Sani, zaputio sam se u šetnju po polumračnoj Medini grada. Odmah na kapiji koju su nekada krasile odsečene glave neprijatelja, a danas znak Coca-Cola ispisan arapskim pismom, prišao mi je dečak od petnaestak godina i ponudio mi usluge lokalnog vodiča. Želeći da što više vremena provodim u lokalnom društvu, prihvatio sam. Rekoh mu da me interesuje deo gde se prave jemenski bodeži – đambije, da bih želeo da vidim mlinove za maslinovo ulje koje okreću kamile, možda neku lokalnu svečanost ili proslavu i nešto od tržnice sa začinima.

Pažljivo me je saslušao, malo razmislio, a zatim krenuo hitro u lavirint sokaka mahnuvši mi rukom da ga pratim. Sanu je stvarala potpuno drugačiji utisak noću. Boje, senke, perspektive, sve je to promenio mrak i slabo ulično osvetljenje. Dok smo zalazili sve dublje u koloplet uličica starog grada, imao sam sličan utisak kao prilikom noćnih zarona na poznatom koralnom grebenu. Napetost svih čula, jer se ne može ni pretpostaviti šta se krije iza sledećeg ugla, u sledećoj senci. Prošli smo kroz bazar začina, gde je svaka tezga imala sopstveno osvetljenje, povezano sa drndavim agregatima. Ulično osvetljenje nije postojalo u tom delu Medine, tako da bi prolaznik stupao u mrak čim se malo odmakne od jarko osvetljenih tezgi.

Uskoro smo stigli do zanatskih radnji u kojima su se proizvodile đambije. Svaka radnjica imala je nekoliko segmenata, jedan za proizvodnju zakrivljenih oštrica, drugi gde su se one spajale sa ukrasnim drškama i treći za ukrasne korice. Said (Veseli), kako se zvao moj mladi vodič, objasnio mi je da su najkvalitetniji bodeži oni koji imaju drške izrađene od belokosti nosorogovog roga. Potražnja za rogovima u Jemenu vekovima je velika, jedan od razloga desetkovanja džinova afričkih stepa. Jemenska vlada je zabranila uvoz rogova nosoroga, ali time ih je učinila još skupljim i primamljivijim za krijumčare.

Nova moda su drške od kineskog žada, ali stare navike teško odumiru, mudrovao je Said. Šetajući kroz večernji metež medine došli smo do prizemne kućice uzanih vrata, unutar koje se nalazio primitivni mlinski točak, kamila i njen vlasnik. Svo troje su bili aktivni od svitanja do kasne večeri. LJudi su ovde dolazili da iz maslina iscede ulje, a kamila i njen vlasnik su naplaćivali uslugu po kilogramu. Unutra je bilo veoma tesno. Said mi je objasnio da kamila nikada ne izlazi iz mlina, osim kada je zrela za „penziju“. Veoma neobična simbioza.

Ubrzo smo na trgu sa luksuznim kućama nabasali na svadbeno slavlje, ali žena nije bilo na vidiku, dok su muškarci svetkovali na trgu, pevali i plesali čudni ples sa isukanim bodežima. Nije im smetalo što ih besomučno fotografišem, već sam ponuđen izvrsnim čajem. Kasnije su me ljubazno ispratili uz rukovanje i tapšanje po ramenu. Zatim me je mladi Said doveo na polaznu tačku, nasmešeno primio napojnicu zahvalnosti, naklonio se i nestao. Osećao sam se kao da me je dobri duh udostojio svog prisustva!“

Odlomak iz knjige „Bukirano“ Autor je kreator dalekih putovanja u agenciji Odeon World Travel

Original Article