Kairo: Na bazaru Han el Halili

16

Foto: Abdulmomn Kadhim Pixabay

Nekada zelena pijaca grada, početkom XX veka polako je počela menjati namenu. Radnje sa najrazličitijom ponudom suvenira za strane posetioce kojih je bilo sve više, zauzele su mesta bakalnica i tezgi sa mesom i voćem, da bi zeleniš potpuno nestao iz ponude tokom osamdesetih.

Sećam se dobro koliko sam puta u početku mojih kairskih dana potpuno izgubljen, bespomoćno tumarao lavirintom uzanih sokaka u kojima se roba bukvalno prelivala iz radnji na musavu kaldrmu. Kasnije sam pronašao svoje „ostrvo spasa“, kafeteriju kod Mustafe. Kafe se zvao arapski komplikovano drugačije, pa smo iskoristili ime glavnog konobara i dali mu naše, interno ime.

Mustafa je kafedžija krupne glave, širokog osmeha i razređenih zuba, otac četvoro dece, vlasnik velikog stomaka i ulični filozof. Možda su njegovo uvek dobro raspoloženje i volja da popriča sa gostima mešavinom tankog arapskoengleskog bili potpomognuti dobrim hašišem koji je uvek valjao po velikim ustima sisajući ga natenane u egipatskom stilu. Dobro zaštićeni njegovim širokim ramenima i orlovskim okom kojim je vrebao i od nas terao dosadne ulične prodavce, na terasi kafea provodili smo duge sate razgovora, premišljanja, nadmudrivanja i vizuelne zabave, dok su se za to vreme talasi turista slivali niz ulicu u unutrašnjost bazara.

Mustafin kafe bio je tesno okružen radnjama čije smo vlasnike i prodavce ubrzo dobro upoznali. Svi oni su bez izuzetka, imali svoje taktike kako da privuku pažnju i konačno upecaju stranog kupca i svi oni su bez izuzetka, te tehnike primenjivali neprestano, svakodnevno, godinama, beskonačno mnogo puta.

Realno pitanje je, da li taktika ataka na turistu van prodajnog prostora koju su primenjivali masovno, donosi željenu korist i da li je mogla biti bolje osmišljena, jer uvek mi se činilo da bi trgovci bolje zaradili da su mirno sedeli ispred radnji i puštali goste da natenane, bez uznemiravanja, razgledaju robu. Kada bi se potencijalni kupac ipak uhvatio za neki od šarenih suvenira i upitao za cenu, počinjao bi drugi čin beskonačno puta ponovljenog igrokaza – cenkanje.

Ne postoji nikakav matematički obrazac koji bi mogao pomoći neiskusnom turisti da postigne dobru cenu za željenu robu, jer egipatski prodavci često počinju cenkanje cifrom koja je i do četiri stotine puta veća od prave vrednosti robe!

Prvo pitanje koje postavljaju svojoj „žrtvi“ je: „Where are you from?“ Važno je znati odakle je kupac, da bi se odredio nivo cene od koje igra započinje.

Obično bi već u prvom krugu natezanja trgovac obavio posao, odnosno dobio odličnu ponudu za svoju robu, bez obzira što je početna cena oborena na polovinu. Ali tu se igrokaz nije završavao, pobednik je nastavljao da mrcvari svoj plen, ponekad se natežući sa kupcem čak i oko jedne funte.

Pošto smo mi u kafeu postali deo uobičajenog okruženja, nemi svedoci, često bi nam se prodavci okretali sa lukavim osmehom i namigivali, pokazujući podrugljivo na svoje zbunjene i oznojene klijente, bespomoćno upletene u njihovu mrežu. Što više ribica, veća mogućnost ulova, treba samo predstavu ponoviti beskonačno mnogo puta.

Najsimpatičnije su mi bile radnjice koje su u izlozima imale izloženu reklamu „NO HASLE“ . Kakva je to profesija kada je najbolja reklama za posao – „nema prevare“?!

Odlomak iz knjige „Bukirano“. Autor je kreator dalekih putovanja u agenciji Odeon World Travel.

Original Article