Foto: Pixabay/Reissaamme
Udišući miris tamjana i slušajući sveštenikovo žalosno pojanje, sedeli smo u mraku, osvetljeni samo odsjajem „večnog plamena“ – dovezenog iz jerusalimske crkve Groba Svetog ranije tog dana.
U ponoć, sveštenik obučen u crno zamahnuo je fenjerom uvis: „Hristos vaskrse!“ On je plakao. Kao na znak, zvona su divlje zazvonila i petarde su šištale mračnim ulicama Palekastra na istočnom Kritu.
„Vaistinu vaskrse“, odgovorila je gomila pre nego što se postrojila da zapale sveće iz plamena, a zatim su pojurila kući da naprave zadimljeni crni krst na nadvratniku iznad svojih ulaznih vrata, kako bi pružili zaštitu za sledeću godinu.
Za razliku od Uskrsa u Ujedinjenom Kraljevstvu, koji je generalno malo manje važan, grčka pravoslavna verzija ovog drevnog prolećnog festivala jedna je od najvećih proslava u zemlji. Obično se dešava u aprilu (ove godine 24), dani su duži i topliji, a članovi porodice rasuti širom sveta dolaze kući da proslave sa voljenima. „Kao da su se Božić i Nova godina spojili u jedno“, rekao mi je jedan grčki vlasnik picerije iz Njujorka koji je bio na Kritu da vidi svoju 80-godišnju majku, dok smo jedno drugom nazdravljali uzom. „Ne bih to propustio nizašta na svetu.“
Iako je većina većih odmarališta zatvorena u ovo doba godine na ostrvima, mnogi manji hoteli i autentičniji lokalni restorani su otvoreni. Pošto je manje gužve i vreme je generalno divno – dovoljno toplo za majice, ali i dalje dovoljno hladno za pešačenje – ovo je jedno od mojih omiljenih vremena za posetu.
Prvi put kada sam se pridružio ovim proslavama na Kritu, bio sam zabrinut da ću se nametnuti na ono što je u suštini porodični praznik. Ubrzo sam, međutim, otkrio da su gostoljubivi Grci bili više nego srećni da me dočekaju – stranca u prolazu – za svoje stolove koji su uglavnom bili postavljeni na ulici ispred njihovih kuća, stenjući pod teretom mesa sa roštilja i meze grickalica, i korpi grimiznih jaja. Obojena su da simbolizuju Hristovu krv. „Filoksenija – ljubav prema strancima – je u našem DNK“, rekla je jedna Grkinja dok mi je pružala tanjir napunjen tradicionalnim slatkim hlebom sa ukusom mastike.
Od svečanih povorki sa svećama na Veliki petak do dugih, dokonih ručkova od jagnjetine na puteru, sporo pečenog na ćumuru na Uskrs – za trpezama lokalnih kafana ili u domovima – glavni rituali pravoslavnog Uskrsa ostaju isti. Širom zemlje, ali postoje bezbrojne regionalne varijacije. U potrazi da vidim kako su druga ostrva proslavila najveći grčki festival, odlučio sam da pogledam Uskrs na Krfu.
Pominje se u Odiseji kao rodno mesto slepog muzičara Demodoka, čija je veština rasplakala Homera, Krf je dom prvog grčkog filharmonijskog orkestra, koji je nastao 1840. godine kada je kraljica Viktorija zabranila učešće britanskog vojnog benda u pravoslavnim verskim događajima na ostrvu. Uskršnje proslave na ostrvu neizbežno uključuju mnogo muzike.
Krf sada ima oko 17 orkestara i kada sam stigao na Veliki petak, imao sam poteškoća da odlučim koju epitafiosku povorku da pratim – svaka je nosila simbolični kovčeg koji predstavlja Hristov kovčeg. Konačno sam krenuo kaldrmisanim ulicama obasjanim svećama iza crveno-uniformisanih članova filharmonijskog benda Kapodistria, koji su svečano udarali napred, sa šeširima koji su mahali poput perja za prašinu u vreme Šopenovog Pogrebnog marša.
U subotu sam pratio gomilu ljudi do trga Spianada u starom gradu da bih otkrio najspektakularniju tradiciju ovog Jonskog ostrva. U 11 ujutro, dok su zvonila zvona za ono što je lokalno poznato kao „prvo vaskrsenje“, na visokim balkonima duž glavnog trga – i duž susednih pešačkih uličica poznatih – pojavilo se na desetine Krfljana, vukući džinovske glinene posude napunjene vodom tzv. Botide. Bacali su ih na ulice, uz povike “ Opa!“ i „Kristos anesti!“
Dok su lonci od crvene gline eksplodirali na blistavom mermernom trotoaru, publika je urlala i glasno navijala. „Priča se da je ovo prvo počelo sa Mlečanima“, rekao mi je jedan bacač lonaca. „Kada su zauzeli ostrvo od 14. do kasnog 18. veka, bacali su stare i beskorisne predmete sa svojih prozora da bi proslavili novu godinu, ali mi to radimo da bismo obožavali Boga.“
Moje poslednje uskršnje iskustvo, pre nego što je kovid stavio zabranu na grčke proslave do ove godine, bilo je na Tinosu. Ovaj mali član kikladskih ostrva, udaljen 20 minuta vožnje trajektom od Mikonosa, poznat je po svojim vajarima od mermera. Autor Lorens Darel opisao je Tinos kao „Lurdes moderne Grčke“ zbog njegove crkve Panagija Evangelistrija, koja privlači hodočasnike iz cele zemlje, i zbog toga što se Uskrs na ovom ostrvu od 194 kvadratna kilometra slavi sa posebnim žarom.
U petak uveče, crkvena zvona su počela da zvone sporo, a građani su se uputili ka maloj luci glavnog ostrva, gde su – okruženi rojem ribarskih čamaca osvetljenih svećama – gazili u ledene vode u pratnji sveštenika. Zatim, u subotu uveče, kada su zvonila zvona za vaskrsenje, parohije širom ostrva takmičile su se u najglasnijoj eksploziji sa svojim „trombonima“ – tradicionalnim vatrometom punim baruta koji liče na stare drvene muškete. „Tromboni su toliko glasni da obično zamolimo nekoga ko slabo čuje da ih upali“, rekla je Marija, stanovnica obližnjeg planinskog sela Kardijani koju sam upoznao dok sam gledala buran spektakl.
Marija me je pozvala da sednem sa njenom porodicom za jedan od dugačkih stolova koje su taverne postavile za tu priliku.
Muzičar je počeo da svira živahne ostrvske pesme, petarda je zviždala visoko iznad glave, magarac je glasno zatrubio, a nalet toplog vazduha je prolupao papirni stolnjak. „U tome se radi o vaskrsenju“, rekla je Marija, dok smo stavljali u našu magiricu, tradicionalnu čorbu napravljenu od jagnjeće jetre, pluća, glave i creva prelivenu avgolemono (jaje i limun) sosom koji se uvek služi za Uskrs. „Ovo je pravo ponovno rođenje – kada je proleće u vazduhu, a zima konačno mrtva.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
