Knjiga „Kako piše srce? Kolumne jedne žene“ nije dnevnik, ali će vas podsetiti na vaš. Milica Ašćerić u intervjuu otkriva zašto njene priče deluju toliko blisko.
Možda se pitate zašto uopšte čitati kolumne koje su objavljene online – iz knjige?
Ne znam za vas, ali meni je sve lepše kad se zavuče na papir i među mirišljave korice. Knjiga u ruci mi sasvim drugačije drži pažnju – sporije se čita od online sadržaja, pa samim tim i pažljivije.
Tako sam, natenane, čitala knjigu Milice Ašćerić – „Kako piše srce? Kolumne jedne žene“
U ovoj knjizi nema senzacionalnih tema, ali ima onih malih trenutaka zbog kojih se ili nasmejete u sebi, ili zamislite pa zapitate i preispitate , ili se setite da ste i sami jednom proživeli iste te trenutke. Ukratko – život.
Zato sam želela da razgovaram sa Milicom Ašćerić jer, nije mala stvar od svakodnevice napraviti priču u kojoj se prepoznajemo svi mi – oni što jurimo, posrćemo i opet nekako guramo dalje.
Evo o čemu smo pričale.
Obični dani pod lupom Milice Ašćerić
Minut za Mene: Kada vas neka tema inspiriše — pišete odmah, u dahu, ili pustite da odstoji? Da li vam se događa da tekst „sazri“ u glavi, pa ga kasnije samo pretočite, ili nastaje direktno na licu mesta?
Milica Ašćerić: Zavisi. Od čega? Ne znam. Nekada je to tema koja se dugo kuvala u meni, nekada je to instant priča, nekada neplanski bujica misli koja navire u trenutku „kazivanja“… Mislim da je inspiracija u meni, pod spoljašnjim uticajima se oblikuje priča i nastaje tvorevina koju sam pretočila u kolumne, pa potom u knjigu.
Ideja da sve objedinim u jedno štivo zapravo nije moja. Bivši kolega Neven Džodan, urednik rubrike Kultura u Blicu, pošto je čitao sve kolumne, u nekom našem neformalnom razgovoru nabacio je: „Pa zašto sve ne objediniš u knjigu i sačuvaš ih od zaborava?“ I evo — voila — objedinila sam ih. Podršku sam dobila od književnika i voditelja Vanje Bulića, moje velike prijateljice, profesorke srpskog jezika i književnosti Jelene Dramićanin i mnogih drugih čitalaca.
MZM: Šta vas je podstaklo da svoje kolumne pretočite u knjigu? Po čemu se čitanje kolumni u knjizi razlikuje od njihovog praćenja na portalu?
Milica Ašćerić: Knjigoljupci su moja većinska publika i mislim da su oni okrenutiji ka temama kojima se bavim nego većinska publika koja prati digitalne medije. Možda i grešim? Mislim da samo slični meni mogu da se identifikuju sa pričama koje mene okupiraju, polazeći od pretpostavke da su moji čitaoci zapravo retki pojedinci koji svet vide i razumeju u najširem kontekstu, a ne plaše se izazova koji im prete. To su oni koji znaju da neiscrpna snaga leži u mrvici ljubavi i u istini koja ne menja oblik pod ma kakvim pritiskom. Moji čitaoci su osvešćeni i najveće borbe vode sami sa sobom, ne sa drugima. To su oni kojima je porodica najvažnija misija, a ljubav prema životu koji biraju, vode i kreiraju — najuzvišeniji cilj.
Knjiga jeste za svakoga, ali je svi ne mogu razumeti na pravi način. Oni koji mogu, možda će im osvestiti rane i isceliti dušu. Lekovita je, izuzetno!
MZM: Šta za vas znači biti kolumnista u vremenu kada svi imaju „platformu“ na društvenim mrežama? Zašto kolumna, a ne lični blog?
Milica Ašćerić: Zato što ja nisam „svi“. I to je okej. Više volim knjigu i potpuno sam zaljubljena u nju. To je moja priča.
MZM: Verujete li da pisana reč može da promeni društvo, ili joj je uloga pre da ga ogleda?
Milica Ašćerić: Knjiga ima višestruku ulogu. Može sve, ali je to determinisano samo činjenicom ko je čita i kako razume napisano. Ako je čitalac neko ko može da čita između redova i da nazire još mnogo toga što nije direktno rečeno, onda je dobitna kombinacija na pomolu. Međutim, moć knjige jesu reči koje pisac šalje univerzumu, a kada će one ispoljiti svoju snagu zavisi od mnogo faktora. „U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč…“ (Jevanđelje po Jovanu). Ako ne veruješ u reč, ne veruješ u Boga. Ja verujem!
MZM: Postoji li neka kolumna koju biste danas napisali potpuno drugačije? Koju i zašto?
Milica Ašćerić: Danas bih svaku napisala drugačije. Sve bih promenila, jer se i sve promenilo. Neke kolumne, i sada kada ih čitam, pitam se da li sam ih ja napisala. Otkud to meni? Začudim se. Neke situacije sam zaboravila, posebno spremanje Lazara za vrtić — da to tada nisam napisala, danas se svega toga ne bih ni sećala. Ove kolumne su zapis jednog vremena i, kao što je Vanja Bulić napisao, imaju vanvremensku vrednost. Mislim da je to saznanje najvrednije što ova knjiga nosi u sebi, a to je život! Život jedne kolumnistkinje sa kojom se identifikujete, svađate, povremeno ste strašno ljuti na nju, ne razumete je, a možda ni ona samu sebe tada nije razumela, zamerate joj, opraštate — i na kraju je zavolite! Drugačije ne može biti, jer vam je podarila srce na dlanu. Šta čitalac može više od nje da očekuje?
MZM: Koliko je pisanje za vas vrsta samoterapije, a koliko pokušaj komunikacije sa čitaocima?
Milica Ašćerić: Mene pisanje leči. Za mene je pisanje eliksir koji sam otkrila u najranijem uzrastu i shvatila da ako meni pomaže — može i drugima. Ova zbirka kolumni to i potvrđuje, a kada je pročitate saznaćete zbog čega sam ovo rekla.
MZM: Koliko se razlikuje osećaj kad pišete „samo za sebe“ i kad znate da će to čitati publika?
Milica Ašćerić: Nisam razmišljala o tome svesno, više je to bila nesvesna reakcija kada počnem da se preispitujem kako će neko na napisano da reaguje. Naravno, uvek pišem „samo iz sebe“, zamenila bih ovo „za“, a da li je to što sam iznedrila i za druge… neka svako proceni. Za neke sigurno da nije, a za neke apsolutno jeste. Ono što znam — niko ne ostaje ravnodušan na tekstove koje ja pišem. I, to je valjda nešto?
MZM: Kako se nosite sa osećajem izloženosti kada objavite nešto lično, a ima dosta tih momenata u knjizi? Da li ste ikada zažalili što ste podelili neki deo sebe kroz tekst?
Milica Ašćerić: Nisam. Odabrala sam da živim svoju istinu i ne stidim je se. Sve što sam tada napisala mogla sam i da potpišem. Danas, kao što sam rekla, možda bih bila inspirisana nekim drugim temama, ali isto bih stala iza svega napisanog. Srce ne zna da laže… Autonomni sistem ne mogu da kontrolišem. Misli? Da, mogu! Zato sam odabrala adekvatan način izražavanja kroz kolumnu i pesmu, gde mogu da se igram metaforom… da obavestim čitaoca da su sve priče pomalo naše, a pomalo tuđe, da ću namerno i da slažem ako treba, da sam sanjalica i da mašta nije ograničena. Dok glup čovek jeste.
MZM: Ako jedna od ovih kolumni mora da preživi sve filtere vremena i ukusa, koju biste „zaključali“ u kapsulu i zašto baš tu?
Milica Ašćerić: Uf! Teško pitanje. Zaključala bih više njih, ali prva na koju sam pomislila je „Voda vodi(lja) do zdravlja“. Tu su i: „Blago moje majke“, „Blago meni“, „Ljubav ne umire“, „Uspeh je uticaj“, „Nula je put do sreće“…
MZM: Šta biste voleli da vaš čitalac uradi posle čitanja?
Milica Ašćerić: Da zavoli sebe još više, da pokuša da bolje razume zašto ga neki ljudi povređuju, da krivice drugih ne svaljuje na svoja pleća, da uči iz svega što ga okružuje, da nikada ne zaboravi koliko je ljubav lekovita i da vrednuje svaki dan svog postojanja na Zemlji, jer sve prođe. Osim osećaja koji ste ostavili iza sebe. Kao što sam rekla u jednoj kolumni: „Neka ceo svet bazdi, ti miriši!“
MZM: Kako biste opisali svoj odnos sa pisanjem u jednoj reči?
Milica Ašćerić: Ljubav.
MZM: Kakve dalje planove imate kada je pisanje u pitanju?
Milica Ašćerić: Ljubav ne umire. Nastavak sledi. Just Watch Me.
I posle ovakvog odgovora na kraju, teško je dodati bilo šta.
Čekamo – sa nadom da nećemo dugo biti „na čekanju“.
The post „Kako piše srce? Kolumne jedne žene“- knjiga Milice Ašćerić u kojoj se svaka mala stvar računa appeared first on Minut za mene.
