Da li bi ste želeli da živite večno? Nažalost to nije moguće, kombinacijom genetike i efekata koje spoljašnje okruženje ima na telo mi postepeno starimo.
Kako se odvija proces starenja? Kako ćelije i tkiva funkcionišu, umnožavajući se, ostajući žive, radeći specijalizovan posao za koji su programirane da ga vrše one se i oštećuju usled raznolikog spektra uzroka. Oštečenja mogu da nastanu spolja ili unutar njih od među-produkata metabolizma unutar same ćelije. ćelija može da se odbrani koristeći sopstvene mehanizme kako bi ograničila oštećenje ali i ti mehanizmi nisu savršeni.
Uslovi okruženja – ćelije mogu da funkcionišu u okviru veoma kontrolisane sredine, potrebna im je odgovarajuća temperatura, pH i hemijski sastav tečnosti kako bi preživele. Tokom vremena organizam je razvio sisteme za održavanje okruženja – bubrezi filtriraju otpadne materije, pluća omogućavaju dolazak kiseonika, koža zaustavlja gubitak tečnosti isparavanjem i td.
Ipak ovo je samo vidljiva bitka. Koža izložena ultravioletnim zračenjem, hemikalijama i ekstremnoj temperaturi, pluće izložena toksinima kao što je dim cigareta, isparljivim hemikalijama izlažu i ostale organe toksinima koje se pored kiseonika unose u krvotok.
Produkti metabolizma – opasnosti se kriju i unutar organizma. Unutar ćelija se odigravaju bilioni hemijskih reakcija pomoću kojih se odvijaju esencijalne funkcije – kao stvaranje energije, stvaranje proteina i razmnožavanje samih ćelija. Svi ovi procesi se narušavaju otpadnim produktima metabolizma.
Puno oštećenja izazivaju slobodni radikali, oni predstavljaju sporedne produkte metabolizma a sastoje se od molekula kiseonika kojima nedostaje elektron. Veoma su destruktivni jer uzimaju elektron od drugih molekula, destabilišući ih i oštećujući vitalne sastojke kao što su proteini, membrane i DNA.
Organizam je razvio mehanizme za borbu protiv njih putem enzima koji ih razlažu ili supstanci koje im dodaju nedostajući elektron. Ove supstance se zovu antioksidansi, kojih ima u voću i povrću. Ipak antioksidansi ne mogu potpuno da zaustave sva oštećenja. Slobodni radikali mogu da oštete ćelijske membrane, organele kao što su mitohondrije i važne proteine kao što su enzimi, kao i ćelijsku DNA što je izuzetno ozbiljno jer ona programira funkciju ćelija.
Srećom ćelije imaju mehanizme kojima popravljaju oštećenja, pa je jedan od razloga što relativno dugo živimo u odnosu na mnoge životinje što imamo veoma nisku stopu oksidacije, snažne antioksidantne enzime, i sjajan imuni sistem.
Ovaj sistem ipak nije savršen pa što više starimo akumulira se sve više ćelijskih oštećenja.
Programirana destrukcija – čak i kada bi ćelije mogle da potpuno same sebe poprave i izbegnu oštećenja od toksina, infekcija, hladnoće i toplote to ne bi moglo neograničeno da traje. ćelije su programirane da se na određenom stupnju samouništavaju. Na kraju svakog hromozoma se nalazi specijalno suženje DNA nazvano telomere. Nakon svakog deljenja ćelija telomere se skraćuju i kada dosegnu određenu dužinu (posle oko 50 deljenja) pokreću uništenje ćelije. Ovo nije biološko ludilo jer su telomere ugrađena zaštita protiv mutacija ćelija i njihovog nekontrolisanog deljenja….čime bi one drugim rečima postale kancerozne. Programirano samouništavanje ćelija je sigurnosni ventil protiv raka, bez koga bi verovatno umirali od raka pre nego što dostignemo reproduktivni period.
Proces samouništavanja, ćelija koje se odigrava kada su ćelije suviše ošećene ili se njihova telomera skratila do kritične tačke se naziva apoptoza. Tokom perioda od 12 do 24 sata, pada energetska snaga ćelije, mitohondrija se skuplja, genetski materijal se cepa na sitne fragmente a takve ostatke ćelije jedu čelije lešinari nazane makrofagi.
Organi i tkiva variraju prema tome koliko se brzo mrtve ćelije zamenjuju, u koži i tkivima creva npr. su brze izmene, ćelije brzo odumiru i bivaju brzo zamenjene, ali ćelije mišića i mozga dugo traju ali kada odumru se ne zamenjuju. Tokom vremena se sve više i više mrtvih ćelija ne zamenjuje novim funkcionalnim ćelijama već fibroznim tkivima što čini da se organi skupjaju…kosti se demineralizuju, mišići više nisu jedri i jaki…
Ne stare samo ćelije već i tkiva koja se nalaze izvan njih. Vezivna tkiva izvan ćelija kao što su elestin i kolagen se takođe degenerišu. Hemijske forme koje čine veze između tkiva gube svoju jačinu i elastičnost. Ovaj proces je pogotovo intenzivan kod kože, pluća, mišića i krvnih sudova. Na koži su vidljivi rezultati ovih procesa u obliku bora. Mišići gube snagu, srce ne pumpa toliko snažno tokom napora, arterije ne propuštaju istu količinukrvi, pluća gube elastičnost, kosti postaju krhke.
Pada nivo hormona – starenjem žlezde koje proivode hormone počinju slabije da funkcionišu. Hormoni imaju specijalizovanu ulogu u telu, npr. polni hormoni su odgovorni za seksualne karakteristike i zdravlje mišića i kostiju. Nivo hormona pada sa godinama pa se gubi i njihov uticaj na funkcionisanje organa, što je još jedan razlog zašto neki organi gube svoju funkciju starenjem. Kod žena se dešava oštar pad polnih hormona oko 50-te godine, što utiče na jajnike, prestanak ovulacije…menopauza.
Proces starenja izbegnu samo oni ljudi koji umru mladi ili u srednjim godinama, za sve ostale ovaj proces je neminovan. Kako vremenom ćelije, tkiva, organi bivaju oštećeni postepeno gubimo sposobnost da reagujemo na eksterne šokove. Postajemo sve osetljiviji na temperaturne ekstreme, infekcije ili mutacije DNA usled čega se može pojaviti tumor.
Jedan ili više uzroka nas na kraju nadjačavaju i mi umiremo, maksimalna starost koju možemo da doživimo je 120 godina, što predstavlja limit u ljudskoj dugovečnosti, većina od nas se makar može nadati da ima dovoljno vremena da uživa u unucima pre nego što se to desi.
