Foto: Branko Vasiljević
Uputili smo se kralju Džajavarmanu VII u prestonicu kmerske imperije, Angkor Tum, a Malro ide u obližnji hram Banteaj Srei, da ukrade četiri bareljefa apsara, igračica na nebeskom dvoru, kako bi ih prodao u Njujorku za nešto dolara. Kralj, posvećeni budist, upravo je završio gradnju svoje zadužbine, Bajona, i prepravku veličanstvenog hindu hrama, Angkor Vata. Završetak Bajona, sa zlatnom kulom na vrhu, proslavlja pompeznom paradom na Terasi slonova, prostranom poligonu oivičenom skulpturama slonova. Kraljevska procesija ne izgleda drugačije nego ona o kojoj, sto godina kasnije, izveštava Žou. Na čelu procesije je vojska sa zastavama i muzikom; slede dame iz palate, sa cvećem u kosi i svećama u rukama, pa privatna garda; onda pozlaćena kola; na slonovima ministri i prinčevi pod crvenim suncobranima; kraljeve žene (pet) i konkubine (na stotine) u nosiljkama, kočijama i na slonovima, pod zlatnim suncobranima. Na kraju stupa kralj na slonu pozlaćenih kljova, držeći sveti mač u rukama.
Vreme će odneti drvene palate i kuće. Od prestonice, koji je kralj gradio tako da „dohvati nebo na njegovom vrhu i dodirne neprohodne dubine zmijskog sveta“ ostaće samo ono što je posvećeno božanstvima, građeno od kamena. U grad se ulazi mostom preko širokog šanca; duž pristupne aleje su natprirodno velike figure deva (bogova) i asura (demona). Povezani zmijom Vasuki, oni su spremni da se bore za eliksir večne mladosti, amritu, koji se, prema hindu legendi, dobija talasanjem mlečnog mora uz pomoć svete zmije (Ova legenda je centralni motiv najlepšeg bareljefa u Angkor Vatu). Kralj je tražio da arhitektura prestonice u ravnici ilustruje legendu. Za to mu je bila potrebna planina i on gradi planinu-hram, Bajon. Pjer je zadivljen snagom ove planine od sivog kamena, koja na prvi pogled predstavlja amorfnu masu – on je vidi obraslu drvećem, koje je prodiralo u kamen – iz koje su se u nebo izdizale kule u obliku džinovskih šišarki. Izbliza, otkriva se njihova tajna: kule se pretvaraju u ogromna lica, uklesana u kamen, sa zagonetnim osmehom. To je osmeh vladara i boga, čije lice je preuzelo crte Lokesvare, Bude samilost. Stotine lica, svako sa osmehom samilosti; taj pogled odasvud skoro je nemoguće izdržati.
Na zidovima hrama izrezbareni su bareljefi; unutra mitološki, a spolja istorijski: scene iz bitke na obližnjem jezeru, u kojoj je kralj pobedio neprijatelje sa Mekonga. Klesari nisu poznavali perspektivu, ali su verno predstavili dramatični događaj. Malo dalje, kralj se odmara u idiličnom okruženju svakodnevnog života. Zadivljujuće je, piše Somerset, koliko se malo to okruženje promenilo do danas. U to smo se uverili uveče, na predstavi kambodžanskog baleta. One graciozne devate i lepršave apsare, koje smo videli uklesane u kamen Bajona – a možda još nežnije na zidovima Angkor Vata – oživele su pred nama. Oduševljen scenom, Pjer Loti će vam pisati o tome.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
