Foto: Branko Vasiljević
Mesto u Semirečju bilo je, kako su izvestili prestonicu, bogato vodom, plodnom zemljom i – jabukama.
Grad su nazvali Vernij, da naglase svoju odanost caru. Trebalo je da prođe sedamdesetak godina da se ime grada dovede u sklad sa prirodom, odnosno jabukama: Alma-Ata, pa još toliko da dobije današnje ime: Almati („Jabukovac“).
Ne verujem da igde postoji toliko etnički izmešanog stanovništa kao ono što živi u Almatiju. Kazahi, Kirgizi, Ujguri, Kinezi ovde su odavno; ruska imperija dovela je Ruse i Ukrajince, a sovjetska još i Nemce i Tatare; ima i Korejaca.
Neki su došli kao naseljenici, a neki prinudnim preseljenjem. Najslavniji prognanik bio je Lav Trocki, koji je ovde proveo svoje poslednje dane u domovini, loveći patke po okolini, dok je njegova žena spremala kompote od jabuka.
Prilika da se upozna stanovništvo Almatija pružilo je njihovo okupljanje na centralnom trgu: slavili su Navruz. To je praznik početka nove godine, koji se u centralnoj Aziji slavi na dan proleća, 21. marta.
Ujedinjene nacije su proglasile Navruz za međunarodni dan, a Unesko za deo svetske nematerijalne kulturne baštine. Praznik se ovde slavi četiri dana i uglavom se provodi u okviru porodice, ali se obeležava i koncertima na centralnom trgu.
Dok se na pozornici smenjuju igračice u tradicionalnoj kazaškoj nošnji, ali i moderne plesne grupe, dotle se u obližnjem parku odigrava svojevrstan piknik. Tu, gde je nekada bio spomenik Lenjinu, sada je spomenik dvema devojkama, heroinama Otadžbinskog rata, a u okolnim alejama sprema se tradicionalni šašlik i praznična poslastica, navruz kože.
Nešto dalje nalazi se još jedan spomenik herojima: komandantu Panfilovu i njegovim vojnicima iz ovog kraja, koji su odbranili Moskvu.
Otišli su u večnost uz poruku: „Velika je Rusija, ali mi nemamo kuda. Iza nas je Moskva“.
Almati nije samo grad novije istorije; u centralnom muzeju nalazi se replika „zlatnog čoveka“, nekadašnjeg ratnika pokrivenog hiljadama zlatnih listića, iskopanog u jednom od starih grobova – kurgana u blizini grada.
Ova nacionalna relikvija preseljena je u novu prestonicu Kazahstana, Nursultan, kada je Almati izgubio status glavnog grada. Istorijski, ali i arhitektonski, značajna je i crkva Vaznesenja gospodnjeg sa početka prošlog stoleća, možda jedna od najlepših pravoslavnih crkava, ali svakako izvanredan graditeljski poduhvat, jer je izgrađena od drveta, bez ijednog gvozdenog eksera.
U dokolici, možete se preko dana popeti uspinjačom na obližnje brdo Kok Tobe, na kome još ima jabuka, makar u obliku skulpture, visoki televizijski toranj i spomenik – Bitlsima. Ne verujem li su ovde nekada gostovali, ali Almati je izvanredan centar noćnog provoda, sa više diskoteka u kojima možete videti mlade predstavnike svih etničkih skupina. Ako imate sreće, kao što smo je mi imali, znaće da vas tamo odveze taksista koji govori sve njihove jezike.
