Engleski germanista Stiven Parker u monumentalnoj biografiji – Bertolt Breht. Biografija (Stephen Parker: Bertold Brecht. Eine Biografie, Suhrkamp, Berlin 2018), na više od hiljadu stranica, objavio je konačnu prezentaciju životopisa BB (akronim Brehta), da apostrofiramo izdavača ove knjige. U ovoj knjizi prvi put je ispripovedano sve raspoloživo saznanje o Brehtu – živo i u detaljima verno napisana biografija, odslikava političke, lične i literarne odnose u tematskim celinama, ne u hronološkom vezu, već u dijahronim digresijama koje i čine karakterističan žig Parkerovog metoda. Englez je sine ira et studio, u neutralno-trezvenom pogledu osvetlio različite životne etape i produktivne Brehtove faze.
Kao čovek Breht nije posebno interesantan: on je propovedao komunizam, dok se za svoje honorare egoistički borio i investirao u kupovinu parcela; on je bio zavidljive naravi, omalovažavao je druge umetnike, da bi sebe veličao. Bio je politički oportunist, koji je verovao da će pozorišna revolucija u DDR uspeti, a u isto vreme je o žrtvama staljinizma ćutao. Nezavisno od svega, bio je i seksom opsednuti šovinista. Parker ništa ne ulepšava, ali pri svemu tome drži da je Breht bio literarni genije. Parker ta dva nivoa – privatnu ličnost i autora disocira konsekventno i uverljivo.
Već je mladi Bertolt Ojgen Breht bio urođenog dijalektičkog dara da stvari intuitivno razume i da ih situativno, a elokventno izokrene, da bi sebe postavio u centar zbivanja. Jedan njegov školski drug seća se da je Ojgen uvek želeo da daje ton i komanduje drugima. U igri sa drugarima, kao sa vojnicima od cinka, izgradiće taktiku formulacije kao vojnu strategiju. Izgleda da Parker nije slučajno za ovu monumentalnu biografiju izabrao petočinu strukturu koja podseća na klasičnu dramu. I u sadržaju oscilira Parker između empatije i distance. Za Brehta je naporedna egzistencija askeze i hedonizma, impulsivnost i opsesivna kontrola osećanja, sasvim normalno stanje. Parker u knjizi kritikuje ideološke naočare kroz koje je Breht kao literarni kritičar posmatran – recimo u marksističkoj biografiji DDR literarnog teoretičara Vernera Mitencvaja, ili investigativnoj biografiji američkog profesora književnosti Jona Figija iz 1994. Sa mnogim predrasudama i zabludama raskrstila je tek biografija iz 2012. koju potpisuje izučavaoc Brehta iz Karlsruea, Jan Knopf.
Parker je uveren da su njegova petogodišnja arheološka istraživanja u arhivima i dosijeima o bolestima sasvim izmenili kompleksnu sliku o Brehtu. I on je naišao na brizantan materijal ne samo o Brehtovom odnosu prema komunizmu, već i o njegovom zdravstvenom stanju i uzroku njegove smrti. Za takav materijal je Parker konsultovao istoričara medicine. Iz današnje perspektive izgleda da su „bakterijelne infekcije prouzrokovale karditis, zapaljenje srca, koja se vremenom razvila u hroničnu insuficijenciju srca. Kao posledica bili su napadnuti srčani zalisci i oštećena aorta“. Parkerova dijagnoza je da je Breht bolovao „od hronične slabosti srca“, kao hronične organske bolesti. Ova bolest ima uzroke u Brehtovom detinjstvu od identifikovane „reumatične groznice“ koja je i uzrok Brehtovog umetničkog senzibiliteta, zaključuje Parker.
Ekspozicija u petočinu dramu počinje rođenjem Ojgena Bertolta Fridriha Brehta 10. februara 1898. u Augsburgu, kao starijeg sina trgovačkog nameštenika i docnijeg direktora fabrike papira Bertolda Fridriha Brehta i njegove protestantske supruge Sofije. U godini 1917. velika matura u Kraljevskoj realnoj gimnaziji i pomoćna ratna služba. Breht raste u građanskoj kući svojih roditelja. Sitnog rasta i bolešljive prirode on je rastao izolovano od ostale dece jednakog uzrasta, vazda bivajući uposlen svojim bolestima i svojom poezijom koja mu je uskoro pomogla da pronađe izraz osećanjima. Najpre je pisanje bilo refugijum, dok mu je stasalom, ono postalo medijum potvrde. NJegov talenat u poeziji imao je očaravajuču magnetsku moć. Breht i njegovi prijatelji sazdali su nešto poput mladalačke protiv-kulture sa izuzetnim umetničkom vitalnošću, proizvodeći začuđujuće sinteze instinkta i zadovoljstva u stilu svojih idola – Franka Vedekinda i Ničeovog Zaratustre.
Drugi čin – dramska gradacija. U zimskom semestru 1917/18. Breht je imatrikulisani student medicine u Minhenu. Ali umesto studija on je rešen da postane veliki dramatičar. Početak naglog uspona u karijeri biće odlazak u Berlin gde će doživeti monumentalni uspeh praizvođenjem <I>Opere za tri groša u Theater am Schiffbauerdamm, 31. avgusta 1928. To je bio prodor Brehta kao autora teatra. Muzika Kurta Vajla taj uspeh još će pojačati. Brehtova dijalektička mustra ophođenja se sada ustanovila i u teatru kao umetnički procédé. To je bio dovoljan razlog da iz svog temperamenta sazda metodu, slobodno po motu plagijat kao umetničko delo. Kao izvor za svoje balade on poseže za poezijom Radjarda Kiplinga, da bi svoje kritike objavljivao pod imenom Radjard Breht, veli Parker. I čuvena Opera za tri groša adaptacija je komada The Beggar’s Opera DŽona Geja iz 1728. Parker u ovom kontekstu dodaje da je i u ljubavnim igrama Breht vladao dijalektičkim umećem paralelnih odnosa sa Polom Banholcer i Marijanom Cof koje je još kao student medicine u Minhenu perfekcionirao. I docnije je u braku sa Helenom Vajgel i zajedničkom decom Stefanom i Barbarom Breht, negovao doživotne ljubavne afere i u tome se nije ništa promenilo.
Treći čin – kulminacija drame. Breht je od 1933. u egzilu u Danskoj. Tu je nastala njegova poezija – Svendborger pesme. Parker opisuje skandinavski egzil kao vrlo produktivno vreme za Brehta. Moskovski procesi i poljuljana uverenja 1938. su ga dovela u teško stanje da metaforičnim formama u Životu Galileja otpočne svoju borbu protiv reakcionarnog staljinizma u Sovjetskoj Rusiji. Breht je pokušavao da lenjinizam zameni taoističkim strategijama psihološke dezintegracije kao bezmerno ambicioznog, inovativnog intelektualca, čija žeđ za saznanjem ne poznaje granice, kao u slučaju Galileja. Ipak i mimo svih konflikata sa realnim komunizmom, on je u dijalektičkom marksizmu otkrio društveni model objašnjenja, koji odgovara kao ključ u bravi za lični pogled na svet. Marksova teorija je ključ za Brehtov epski teatar, onaj koji revolucioniše svet bine novom tehnikom oneobičavanja. To je neka vrsta dijalektičkog trika: umetnička distanca treba da igru kao igru i predstavljene odnose prikaže kao promenjive. Cilj je: učiniti teatar instrumentom dijalektičke terapije ponašanja, a binu mestom / toposom političkog vaspitanja. Ovim, tzv. V-efektom Brehtu polazi za rukom da svoj dijalektički model prenese na gledaoce i razvije kao sopstvenu genijalnu umetničku formu. Trijumf novog epskog teatra Breht je doživeo 1938. u Parizu, praizvođenjem Straha i bede Trećeg Rajha.
Četvrti čin. Breht u švedskom egzilu (1938/39) piše svoj najpoznatiji epski komad Majka hrabrost i njena deca. U 4. činu reč je o Klonuo, ali u životu, što Parker uzima kao naslov poglavnja i retardirajući momenat u Brehotovoj drami života. NJegovo bekstvo iz Švedske preko Finske 1941. odvešće ga u SAD. Tu će ga FBI opservirati kao enemy alien. Te su godine bile osobito gladne za njegov opus, veli Parker. U SAD je dijalektički sisemt Bert Breht tekao u prazno. Nastojao je da filmskim projektima osvoji fabriku snova Holivud, ali se to pokazalo bezuspešnim.
Dramsko finale. Krajem rata Breht je pripremao svoj povratak u Evropu. Krajem 1947. na Brodveju, sa Čarlsom Lotonom kao Galilejem, slavio je ipak male uspehe. Pošto ga je Komitet za antiameričke aktivnosti citirao on je iznova u egzilu, ovoga puta u Parizu. Počev od 1948. gradi u Istočnom Berlinu tzv. Berlinski ansambl. Ovde će ubrzo naći svoju publiku i biti siva eminencija, intendant i spiritus rector tog legendarnog pozorišta. I uravo to ga je za kultrune funkcionere Istočnog Berlina činilo opasnim. Jer za SED (Socijalistička partija jedinstva Nemačke), dijalektika prestaje tamo gde njena partijska doktrina počinje. Dijalektički životni umetnik Bertolt Breht će 14. avgusta 1956. umreti od srčanog udara (infarkta).
Parkerova biografija Berta Brehta podseća na merenje jednog literarnog Gulivera sa hiljadama najfinijih konaca. Mnoštvo fakata koje Parker iznosi iz oblasti medicine, psihologije, humanističkih nauka, politike i sociologije grade jedan akribični životopis kameleonskog karaktera Berta Brehta kao pefektno izbalansirani i diferencirani saodnos između blizine i distance, koji će svojom preciznošću i elegancijom stila zadugo ostati paradigmom literarnog biografizma.
