Foto: Pixabay/Geralt
Meni se čini da doživljavamo revoluciju. Virus prisiljava čovečanstvo da sebe poima kao veliku zajednicu u kojoj su nužne promene. Prisiljava nas da shvatimo da kao delovi organizma zavisimo jedni od drugih, da smo jedni drugima potrebni. Svaka nacija i svaki pojedinac, svako biće, bilo staro ili mlado, jednako su vredni i važni u lancu koji obezbeđuje preživljavanje na planeti.
Već duže vreme za vratom osećamo pretnje koje samo donekle možemo jasno identifikovati, a koje se tiču svih nas: posledice globalizacije, starenje društva, rast broja ljudi na Zemlji, nestajanje raznolikosti vrsta, iscrpljivanje resursa, klimatske promene, posledice ratova.
U međuvremenu znamo da globalni problemi nisu rešivi svaki za sebe ili na nacionalnom nivou. Pa ipak je važno da ni vlade ni ekološki, verski ili politički pokreti nikad ne dobiju toliko veliku moć da globalna rešenja nametnu totalitarnim sredstvima.
Korona je naša učiteljica
Trenutno se kao sredstvo protiv širenja virusa koristi izolacija. Ali izolacija je iluzorna u svetu u kojem smo egzistencijalno zavisni jedni od drugih. Važnije od izolacije je da naučimo da vagamo između nužnog, korisnog i rasipničkog. U tom smislu je korona naša učiteljica.
U samo nekoliko sedmica je korona-virus pokrenuo revoluciju. Sićušno, nevidljivo, neuništivo, a ipak krhko, suptilno nešto (što čak nije ni biće koje se može samostalno razmnožavati), celom svetu je uteralo strah u kosti, svetske moćnike oborilo na kolena, ugrozilo egzistenciju svih nas. I naš život menja zastrašujućom brzinom.
Za samo nekoliko dana sve se radikalno promenilo. Navike, potrebe, zahtevi su postali relativni. Svi mi postali smo potencijalne izbeglice. Samo što nikuda ne možemo pobeći od nas samih.
Savetuje nam se da ostanemo kod kuće kako bismo štitili sebe i druge. Sad je potrebno zastati, sabrati se i tu ostati dok se svet ne vrati u ravnotežu. Izdržati. Biti strpljiv. Prepoznati značenje nespektakularnog. Shvatiti šta je stvarno važno, šta stvarno ima značenje za naš život.
Svakoga dana učimo da cenimo stvari koje smo ignorisali, zapostavljali, zaboravili ili smatrali suvišnim: provoditi vreme zajedno. Provoditi vreme u osami. Opažati osećajnost života. Ponovo oživeti naša čula. Usporiti ritam. Nanovo definisati i ceniti značenje posla, vaspitanja, studija, društvenih veza, ali i bogatstva. Osećati se neizmerno obogaćenima stvarima kojima se ne trguje na berzi. Ceniti svakog pojedinog čoveka.
Ubrzano shvatamo da delotvornost ne sme biti jedino merilo kojim se meri vrednost života. Učimo da drukčije shvatamo vreme i kvalitet života. Slušati šum lišća ili kiše, opažati promenu jačine svetla. Miris i boje hrane, ukus sveže skuvanog videti kao vrednost po sebi. Učimo da cenimo spontani smešak. U toku je snažno emocionalno oživljavanje društva koje je obolelo od nepažnje.
Vreme za novi početak
Pre ere korone bili smo u žurbi koja je svuda vladala. U hroničnom nedostatku vremena. Izgledalo je da nam je preostalo premalo vremena čak i za spasavanje životne sredine. Shutdown u gotovo svim zemljama većinu nas je prisilio na prividnu pasivnost. Nama i životnoj sredini poklonjeno je vreme. Vreme za razmišljanje o novom početku. Vreme za novi početak.
Lekari, negovatelji, čistači ulica, proizvođači i prodavci hrane i svi koji rizikujući život omogućavaju nastavak svakodnevice junaci su ovih dana. Mi ostali sedimo kod kuće i, ako smo mudri da izdržimo sami sebe, da ne pobegnemo u beskrajno gledanje Netfliksa, nego uđemo u razgovor sa sobom i u autentičnu i duboku komunikaciju s drugima, vrlo brzo ćemo doprineti pronalaženju odgovora i rešenja za krize.
Do tada ćemo širom sveta peći hleb. Radićemo u vrtu, čistiti svoje ormare, sortirati dokumenta, čitati, učiti neki novi jezik, pevati, slikati i plakati. I pre svega ćemo razmišljati i dovoditi misli u red. A u glavi ćemo smišljati planove za ozdravljenje svih nas i novi početak.
Podseća nas se da smo svi u istom čamcu. I da je spašavanje čamca moguće tek ako budemo težili dobru cele zajednice. I ako se za to budemo zalagali. To u ovom trenutku znači da se mnogih stvari treba odreći, držati odstojanje, decu podučavati kod kuće i omogućiti im školsku nastavu putem interneta. Čak i deca moraju da žrtvuju neke stvari. Kako će se ta snažna promena odraziti na njihov život?
Ne znamo koliko dugo će zastoj trajati. Ali nakon dana shutdowna, borbe, očaja, sabranosti, izaći ćemo iz svoje kapuljače potpuno promenjeni. Biće to globalna metamorfoza. Rašćemo sa svojim zadacima. Kao nakon nekog rata, puni elana ćemo stvarati nove stvari. I kreativnost sveta će se izražavati u održivom, značajnom, smislenom. Uzvišenom. Ko će uopšte hteti svoj raniji život?
Karmen-Frančeska Banču – rumunsko-nemačka spisateljica
Od 1990. živi u Berlinu kao nezavisna autorka i vodi seminare za kreativno pisanje. Od 1996. piše i na nemačkom jeziku.
Njene poslednje knjige su „Leichter Wind in Paradies“ (Lagani vjetar u raju) i „Berlin Is My Paris – Stories From the Capital“ (Berlin je moj Pariz – priče iz glavnog grada). Tekst je deo serije Moja Evropa.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
