Kukuruz je iz Amerike u Evropu doneo Kolumbo 1493. godine, a trenutno u ukupnoj proizvodnji žitarica na globalnom planu nalazi se na drugom mestu iza pirinča.
Kada je upotreba u kuhinji u pitanju, hranljiva vrednost kukuruza zavisi od načina njegove pripreme. Pa se tako mlevenjem njegovog zrne smanjuje procenat masti i proteina, dok se ljušćenjem zrna otklanja celuloza iz njih.
U kukuruzu najviše ima vitamina C, dok je za žuti kukuruz karakteristično da je bogat vitaminom A koji međutim, iščezava tokom termalne obrade (kuvanja i pečenja).
Najbolje ga je spremati konzumirati nakon što je ubran, jer što duže stoji kukuruz gubi šećer. Isto tako konzervirani kukuruz je izuzetno zdrav jer je bogat antioksidantima.
čak je i kukuruzna svila (posebno u našoj narodnoj medicini) poznata kao odličan diuretik, a pomaže kod bolesti urinarnog trakta, srčanih tegoba i reume.
Logično, kukuruz najviše u ishrani koriste Amerikanci i meksikanci, koji uživaju u specijalitetima poput salate od pečenog kukuruza sa paradajzom, dok se u Evropi najviše koristi u kašama od kukuruznog brašna ili kukuruznim pahuljicama.
100 g svežeg kukuruza šećerca sadrži: 86 kalorija, 75,96 g vode, 3,22 g belančevina, 19,02 g ugljenih hidrata, 1,18 g masti, 2,70 g celuloze, 1,70 mg vitamina B1, 46 mkg vitamina B12, 0,76 mg vitamina B5, 6,80 mg vitamina C, 0,30 mkg vitamina K, 2,00 mg kalcijuma, 0,52 mg gvožđa, 37,00 mg magnezijuma, 89,00 mg fosfora, 270 mg kalijuma, 0,45 mg cinka.
Preporuka stručnjaka je da se kukuruz u ishrani kombinuje sa pasuljem, sočivom, sojom, boranijom ili graškom kako bi se došlo do idealne kombinacije belančevina i antioksidanata.
