Lav Trocki: Crvena armija i crveni kraj

2

Lav Trocki: Crvena armija i crveni kraj 1Esteban Volkov ispred fotografije svoga dede, Lava Trockog Foto: EPA/Sashenka Gutierrez

Pravo ime mu je bilo Lev Davidovič Bronštajn. Poreklom Jevrej iz Jelisavetgrada, današnje Ukrajine, a nekadašnje Ruske Imperije, bio je peto od osmoro dece u svojoj porodici, a rođen je 7. novembra 1879. godine.

Kao devetogodišnjak odlazi u Odesu da se školuje. Sa samo 19 godina počinje da pokazuje afinitete ka buntovničkim i revolucionarnim aktivnostima. Tada se ujedno i prvi put susreće sa marksizmom, ali mu se u početku ipak protivio.

Bio je predsednik Petrogradskog sovjeta, od 1905. do 1917. godine, a odigrao je vodeću ulogu u Oktobarskoj revoluciji 1917. godine.

Pripisuju mu se zasluge i za organizaciju oružanog ustanka u Petrogradu 1917. godine. Nakon što su boljševici preuzeli vlast, Trocki je bio narodni komesar za spoljne poslove. Predvodio je delegaciju Sovjetske Rusije na mirovnim pregovorima sa Nemačkom u Brest-Litovsku.

Međutim, njegov najveći doprinos sveukupnoj političkoj situaciji u Rusiji zahvaćenoj plamenom revolucije bilo je osnivanje Crvene armije, koja je izašla kao pobednik iz građanskog rata (1918-1920).

Lenjin mu je bio prijatelj još iz rane mladosti i bez obzira na razlike u političkim stavovima i pogledima na samu budućnost revolucije u ideološkom i svakom drugom smislu, to prijateljstvo i međusobono poštovanje opstalo je sve do Lenjinove smrti.

Nije mali broj ljudi koji veruje da je upravo Lenjin bio glavna spona i prepreka ranijeg otvorenog sukoba između Trockog i Josifa Visarionoviča Staljina. Nedugo nakon Lenjinove smrti, stvari se značajno komplikuju na relaciji Trocki – Staljin.

Sukob sa čovekom koji nikome nije praštao – sukob sa Staljinom

Kako nas je istorija sveta mogla naučiti, stvari nisu uvek onakve kakve na prvi pogled izgledaju. Nedugo nakon Građanskog rata počinju da izlaze na videlo prve linije neslaganja između Trockog, Zinovjeva, Kameneva i nikog drugog do Staljina.

Iako se u udžbenicima istorije kao zvaničan razlog konflikta navodi mimoilaženje u shvatanjima daljeg toka razvoja Sovjetskog saveza, danas možemo pronaći različita svedočenja o suštinskom neslaganju Trockog i Staljina od najranijeg doba njihovog poznanstva.

Prva nota obostranog prezira javila se već pri njihovom upoznavanju u Londonu. Dok je Trocki bio iz imućne jevrejske seljačke porodice, Staljin je odrastao u nemaštini u Gruziji uz oca sklonom zloupotrebi alkohola.

Neki bi teoretičari povukli liniju razlike između ova dva čoveka i po pitanju njihovog delanja u inostranstvu – dok je Trocki propovedao marksizam širom Evrope, Staljin je pljačkao banke na Kavkazu.

Trocki je držao govore na više jezika (ruskom, francuskom, engleskom i nemačkom), dok je Staljinu zameran ruski koji je govorio sa izraženim gruzijskim akcentom. Sve se na kraju svelo na ovo – Trocki je u Staljinu video nekog inferiornog u odnosu na sebe, gotovo „zatucanog”, a Staljin u Trockom nadobudnog intelektualca.

Suštinska razlika između Staljina i Trockog bilo je upravo shvatanje socijalističke revolucije i njenog teritorijalnog dometa. Dok je Trocki smatrao da je neophodno da revolucija zahvati sve delove sveta, Staljina je interesovala Rusija i ono što ju je okruživalo.

„Lenjin je odigrao ključnu ulogu u stvaranju boljševičke stranke i koordinirao je njen rad. Trocki je odredio tok Revolucije. Za razliku od Lenjina i Staljina, koji su verovali da bi socijalističkoj revoluciji trebalo da prethodi buržoaska, on je istakao ulogu proletarijata, i tako je pobednička ruska revolucija uspostavila Sovjete radnika, vojnika i seljaka (namesnike)”, rekao je Esteban Volkov, unuk Lava Trockog u intervjuju koji je preneo „Sputnik Njuz” pre nekoliko godina.

Kao kap koja je prelila čašu neslaganja i dovela do konačnog razilaska i objavljivanja međusobnog rata između ove dve političke figure Sovjetske Rusije, bila je želja Trockog da se napusti zvanična politika Novog ekonomskog programa (NEP-a), ali i da se sprovede ubrzana industrijalizacija, no Staljin se tome odlučno protivio.

Reklo bi se da Staljinova odlučnost makar u ovom pogledu nije dugo potrajala, jer je već od 1928. godine praktično plagirao plan za koji se Trocki zalagao, samo sa daleko većom količinom prosute krvi običnog seljaka, način na koji Trocki nikada ne bi pristao.

Krajem dvadesetih godina prošlog veka, Trocki se našao na čelu Ujedinjene opozicije Staljinu, njegovom poretku za koji se borio i pokušavao je da sprovede kontrarevoluciju.

Sve to završilo se njegovim progonom iz Rusije, prvo na teritoriju današnjeg Kazahstana, a potom u Tursku, odakle će ga put dovesti u Meksiko, gde su ga prihvatili širom otvorenih ruku zahvaljujući njegovom prijateljstvu sa velikim meksičkim umetnikom Dijegom Riverom.

Konačan kraj sukoba Trocki – Staljin

Njegova borba nije završena tada. Trocki je tokom godina provedenih po različitim delovima sveta uvek pokušavao da pokaže „pravo lice” Staljina i njegove pravde.

Nakon pokušaja atentata na Trockog, a sve pod dirigentskom palicom Staljina, iako je prvi put bio bez uspeha, drugi put nije ostao samo na pokušaju.

Mesecima je jedan mladić navraćao kod Trockog u kuću. Nije to bilo ništa neobično, s obzirom na to da je bio u romantičnoj vezi sa mladom Amerikanom koja je radila povremeno za Trockog kao sekretarica.

Tog 20. avgusta 1940. godine Trocki je imao dogovor sa mladićem kog je poznavao pod imenom Frenk Džekson u nameri da pomogne mladom novinaru u izradi jednog članka, da prouči i pogleda njegov koncept iz perspektive starijeg kolege.

Džekson se pojavio u kišnom mantilu iako je bilo sunčano tih dana u Meksiko Sitiju, a sve pod izgovorom da je najavljena oluja. Nakon ručka, produžili su u radnu sobu, gde je mladić Trockom predao nekolicinu papira kako bi ih proučio.

Ono što Trocki nikako nije mogao da zna jeste da naspram njega nije sedeo nikakav Frenk Džekson, već Ramon Merkader, agent NKVD, poreklom iz Španije. Merkader je ispod svog mantila izvadio oružije (postoje različite interpretacije o samom oružju, ali se najverovatnije radilo o nekoj vrsti čekića ili pijuka za razbijanje leda).

Zadao je Trockom višestruke rane po glavi, a kada se buka začula iz radne sobe, obezbeđenje je uskočilo i pokušalo na mestu da ubije Merkadera. Život su mu spasle reči Trockog koje je nekako uspeo da izgovori: „Ne ubijaj ga! Ovaj čovek treba da ispriča priču.”

Nakon višestrukih povreda, Trocki je prebačen u bolnicu gde je sledećeg dana, 21. avgusta 1940. godine preminuo.

Staljin se svim silama trudio da oslobodi Merkadera iz zatvora u Meksiku, međutim, nije uspeo. Nakon dvadeset godina u zatvoru, pušten je na slobodu odakle odlazi na Kubu, a 1961. godine odlazi za Sovjetski Savez i dobija Orden heroja SSSR.

Dnevni list „Vreme” iz 1940. godine, izveštavajući o njegovoj smrti, napisao je o Trockom sledeće: „Trocki je bio uvek drugog mentaliteta. On je bio borac Ništa ga nije moglo naterati da položi oružje. Kada se našao u inostranstvu, on je produžio borbu. Pisao, čitao, izdavao. Niz vrlo zapaženih rasprava i kritika izašlo je iz njegovog pera. I ukoliko se više uzdizao Staljin i njegov značaj u Sovjetskoj Uniji, toliko je bio odlučniji Trocki u svojoj borbi protiv Staljina.”

Lav Trocki, jedna od ličnosti koje su dale lice Oktobarskoj revoluciji, na svojoj koži i iz drugačije perspektive osetio je sintagmu koja je obeležila Francusku revoluciju godinama pre – „revolucija jede svoju decu”.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.

Učlani seOriginal Article