Foto: Branko Vasiljević
Nama je sledovao stari put, koji vodi kroz predele kišne šume i plantaža kaučukovog drveta.
Džungla se spušta do puta i verovatno ne bi trebalo dugo vremena da ga proguta, kao što je u Jugoistočnoj Aziji progutala mnoge stare gradove.
Neprohodna zavesa rastinja deluje mistično i izazovno, ali bih se teško usudio da preskočim blatnjavi potok koji me deli od nje, iz straha od nepoznatog.
Kaučukovo drvo su Englezi za vreme svoje vladavine ukrali iz Brazila i prilagodili malajskim uslovima, obezbeđujući tako sebi sirovinu zbog koje su se i pomoću koje su se vodili ratovi.
Pored puta se mogu videti ranjena stabla, na kojima su postavljene posude za prikupljanje lepljivog soka, od koga se dobija sirovi kaučuk.
Na putu po Jugoistočnoj Aziji uvek konsultujem engleskog pripovedača, Somerseta Moma, kao dobrog poznavaoca ne samo ovdašnjih mesta, nego i običaja i psihologije stanovnika.
On je u Malaki boravio na zalasku njene slave: „Nema mesta u Malaji koje ima više šarma od Tanah Meraha /Malake/. Ona leži na moru, a peščana obala oivičena je kazuerana drvećem. Grad ima tužnu i romantičnu atmosferu onih mesta koja su nekada bila važna, a danas žive kroz sećanje na iščezlu veličinu“ („Otisak stopala u džungli“).
Veličina Malake začeta je u petnaestom veku, a zasnovana je na njenom položaju na ulazu u Malajski tesnac, glavni trgovački put između Indije i Kine i, još važnije, čvornu tačku u trgovini začinima, koji su gajeni u njenom susedstvu, na Molučkim ostrvima. Začini su u to doba bili vredniji od zlata.
Portugalce, tvorce pomorske trgovine začinima, privuklo je bogatstvo sultana Malake i kosmopolitski karakter grada u kome se, po svedočanstvu jednog od njih, govorilo osamdeset četiri dijalekata, i oni su osvojili grad 1511. godine.
Opljačkano blago, šezdeset tona zlata i dvesta kovčega dijamanata ukrcali su na admiralski brod – njegova replika je danas u Muzeju pomorstva u Malaki – ali je on potonuo nedaleko od obale; blago do danas nije pronađeno.
Od portugalske vladavine, duge sto trideset godina, ostala je kapija nekadašnje tvrđave i mala etnička zajednica, koja govori mešavinom matičnog i malajskog jezika.
Holanđani su preuzeli kontrolu nad tesnacem i ostali u Malaki sto osamdeset godina; nekoliko okrečenih u crveno zgrada i crkva su njihovo kolonijalno nasleđe.
Englezi, potonji vladaoci, rušili su Malaku jer su sedište vladavine preneli severnije, na ostrvo Penang.
Bivši vladari ostavili su raštrkane grobove i jedan prazan – u njemu je bio privremeno sahranjen sveti Franja Ksavijer, čuveni jezuitski misionar, koji je odneo hrišćanstvo u Kinu i Japan.
Za sve to vreme Malajci, Kinezi, Indijci i druge nacije živeli su u koegzistenciji. U Zlatarskoj ulici, koju nazivaju i „Ulica harmonije“, nalaze se njihovi stari hramovi, a harmonija različitih kultura idanas je prisutna u Malaki.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
