Kada sam uzela da čitam knjigu „Mama spava“ Natalije Sknepnek, prvo sam pomislila: „Evo, konačno mama koja spava!“ – jer znamo da je to u stvarnosti naučna fantastika. A onda sam, stranicu po stranicu, shvatila da se iza tog naslova krije mnogo ozbiljnija priča o postporođajnoj depresiji i o očekivanjima koja društvo nameće ženama.
Lično mislim da i ovaj roman i ova tema zaslužuju da se na njih baci svetlo. Nije lako otvoriti priču o postporođajnoj depresiji i majčinstvu bez filtera, a Mama spava to radi na način koji vas zadrži i kad zaboli. Ako poželite da sami upoznate Janju i njen svet, knjigu možete pronaći na sajtu autorke:
Knjiga mi je, zapravo, bila toliko uverljiva da sam ja junakinju Janju sasvim saživela sa samom autorkom, iako roman nije autobiografski. Da, razume se, ima u njoj ličnih momenata, otuda i motivacija za priču o jednoj nesvikadišanjoj temi o kojoj se nedovoljno priča – proživljena je.
Zato sam I htela da pitam Nataliju ono što svaka čitateljka verovatno pomisli nakon knjige: Ko zapravo spava? Mama? Ili svi mi oko nje?
I evo šta mi je odgovorila…
Natalija Sknepnek o majčinstvu koje nije uštirkano i ispeglano za kamere
1.Naslov “Mama spava” nosi paradoks: da li je to odmor, bekstvo ili stanje “emocionalne anestezije”? Koga, zapravo, taj naslov uspavljuje — mamu ili očekivanja okoline?
Naslov obuhvata složenost jednog pitanja kroz dve reči. Sintagma je čudna i verujem intrigantna, može se razumeti u kontekstu doživljaja junakinje Janje sa sobom i svetom oko sebe, s izaozovima, očekivanjima i lažima. „Mama spava“ je čini mi se, pre svega, poziv na buđenje.
2. Prelaz iz književnosti za decu u ovu temu: šta Vam je iz dečje poetike pomoglo, a šta smetalo?
Književnost za decu je nadahnjujuća, književnost za odrasle isceljujuća.
Volim da se igram rečima, stihovima, rimama, edukovana sam u pedagoškom smislu tako da mi je u jednom trenutku bilo sasvim prirodno da spojim svoj nagon za pisanjem i dečju književnost. Tada mi je sin bio mali i imala sam potrebu da mu podarim ono najlepše što sam u tom trenutku imala. Književnost za odrasle je za mene drugo polje stvaranja, bolno, teško, isceljujuće. Kada sam počela da pišem romane pisala sam iz muke, iz lične ili kolektivne tuge, iz onogo što boli, što vapi. Kada pišem za decu želim da im podarim najlepše iskustvo igre kroz reči, a kada pišem književnost za odrasle želim da podarim čitaocu ljubav kroz ulazak u bolne teme, teške životne priče kroz dubinski ulazak u psihu junaka.
3. Šta ljubav radi kad nema snage? Kako se menjala ljubav prema detetu kad ste Vi bili „uspavani“ ?
Ljubav je snaga sama po sebi. Nekada nas obuzme tolikom silinom da nas uplaši i zaledi. Zastanemo u koraku i pokušamo da pobegnemo. Ne snalazimo se u naletu onog što nam život nosi. Želim da razjasnim da pisac nije imanentan delu. Janja nisam ja. Međutim, bih mogla da budem, kao što bi to mogla da bude i svaka druga žena.
4. Koliko je pisanje bilo unutrašnja terapija, a koliko svesna odluka da se napravi društveni gest?
Pisanje je za mene pre svega unutrašnja potreba i terapija. Mislim da bez toga ne bi ni bilo dela kao takvog. Kao žena koja je i sama preživela postporođajnu depresiju, ali i kao psihoterapeut u edukaciji želela sam da uđem duboko u lik jedne žene koja ne doživljava majčinstvo na način na koji se to očekuje od nje.
Kao što sam rekla Janja nisam ja, ali mnoga moja iskustva su utkana u priču. Književnost ne može da bude puko i stihijsko izlivanje osećanja na papir. Važna je struktura, jezik, karakterizacija, ali sve je to došlo kasnije kada je tekst trebalo uobličiti i učiniti ga dostojnim čitaoca.
Tema je teška, o tome se ne govori. Imala sam hrabrosti da pišem kroz prvo lice i da se predam cela, to je moja žrtva i moje iskupljenje, a ako sam uspela društvo treba bar da zatalasa uljuljkanu sliku ispeglanih majki s reklama.
5. Šta Vas je više gonilo: nezadovljstvo zbog tišine u društvu o ovoj temi ili potreba da sebe izvučete iz sopstvene tišine
Lično sam imala potrebu da vrisnem o onome šta sam preživela i kako sam se osećala. S ove distance mi je važno da doprem do svesti čitalaca. Imala sam težak zadatak da od anti junakinje napravim junakinju i mislim da sam u tome uspela. Važno mi je da ljudi, pre svega žene, razumeju lik Janje.
6. Koju emociju biste želeli da legitimišete — onu „zabranjenu“ za majke? Šta mislite, zašto se kod nas i dalje očekuje da majčinstvo izgleda kao reklama?
Zato što živimo u lažima. Prividu svega i svačega. Narcisoidno društvo, koje proizvodi narcisoidne pojedince zaljubljene u sliku o sebi. Onda se divimo odglumljenim pozama za fb-u, instragramu ili tik toku, a raspadamo se iznutra. Kunemo se u empatiju, ali smo zaljubljeni u uspeh i perfekcionizam. Moja je potreba bila da predstavim Janju kao ženu masne kose, tužnih očiju, krvave spavačice koja se gubi u vrtlogu očekivanja.
7. Da li mislite da su žene kod nas spremne da priznaju postporođajnu depresiju ili je i dalje društveni tabu?
Mislim da je u načelu to veliki tabu. O tome se ne govori. Čitateljke mi šapatom dolaze i kažu da su se osećale slično, da su se pronašle u tim rečima u tim redovima. Čak i majke koje nisu imale postporođajnu depresiju.
Žene ne biraju kako će se osećati nakon porođaja, svaka se oseća drugačije, nosi drugo iskustvo, ali postporođajna depresija nije retka kako se misli. U velikom broju slučajeva završava se za oko nedelju dana kada se hormone stabilizuju, ali nekad i ne prođe tako lako. Osoblje u porodilištima nije zainteresovano za stanje majke, posebno psihičko stanje. To je za njih luksuz, a za samu porodicu, mamu i njenu bebu je neprocenjivo, od presudnog značaja.
8. Kako danas gledate na tu „verziju sebe“ iz knjige? Da li ste pisali da biste nešto sačuvali ili da biste nešto pustili?
Kao što sam napomenula Janja nisam ja. Ona nosi moja sećanja, težinu moje depresije, ali je i književni lik koji je morao da prati strukturu romana. Kada sam napisala prvu stranicu knjige ja sam počela da se oporavljam, a ono šta sam zapisala smatram vrednim ne samo za čitanje u vidu romana, već i važno svedočasntvo koje može poslužiti svim stručnjacima i onima koji se bave postporođajnom depresijom. Imaju priču iz prve ruke, malo li je?
9. Šta biste rekli čitateljki koja veruje da dobra majka nema pravo na mrak? Može li književnost porušiti taj mit, a da ne demonizuje majčinstvo?
Rekla bih joj da negiranje i poricanje nisu dobri mehanizmi odbrane. I mrak i svetlo žive u nama.
I ko je uopšte dobra majka? Kako opisati dobru majku? Ima li neko univerzalno uputstvo? Osećaji postoje u nama i ono što je važno da ih treba procesuirati i priznati da bi se izlečili.
Neke teorije vide u postporođajnoj depresiji strah od činjenice da smo rodile smrtno biće. Strah da ne zavolimo nešto šta možemo da izgubimo? Nije li svesna majka dobra majka?
Janja nije demon, Janja je majka, žena, obična žena u specifičnom stanju, koja čezne da je neko podrži, da joj pomogne i da je razume. Ona je emotivno ljudsko biće. Društvo ima demonska očekivanja, malo po malo svaki mit se može dovesti u pitanje, ali svaka emancipacija je dug proces.
10. Kada bi “Mama spava” imala mali priručnik na kraju, neki kompas za dalje korake, koje tri mape biste u njega stavili ? Šta biste želeli da uradi čitalac čim zatvori poslednju stranicu .Koja je to mala, konkretna radnja?
Moje knjige nemaju jasan kraj. To znaju i oni koji su čitali “To više neću biti ja”. I to nije slučajno. Nema priručnika ni za jednu situaciju u životu, svako mora dobro da razmisli šta je za njega dobro, jer opošta rešenja su uvek pogrešna.
11. Ako biste posvetu morali da preformulišete nekom ko još nema reči za svoj mrak — kako bi glasila u jednoj rečenici?
Svi smo mi smrtna bića, ali sačinjena tako da naučimo što kvalitetnije da živimo. Svoju istinu. Svoj život!
12. Šta je sledeće ? Da li je u planu neka nova knjiga?
Mislim da je vreme da objavim roman malo složenije strukture. Biće to porodična saga. Zapravo, odavno je ona u procesu pisanja.
Posle razgovora sa Natalijom jasno je da „Mama spava“ nije samo naslov romana, već i ogledalo društva u kojem su majke često ostavljene da same „drže oči otvorene“. Ova knjiga nas podseća da se o postporođajnoj depresiji mora govoriti glasno, a ne prespavati je.
Ako čitalac zatvori poslednju stranicu i makar na trenutak prestane da očekuje savršenstvo od jedne mame – onda je ova priča uspela da nas sve malo probudi.
The post „Mama spava“: Knjiga Natalije Sknepnek koja budi tišinu o postporođajnoj depresiji appeared first on Minut za mene.
