Foto: Privatna arhiva
Planinu Atlas nazivaju „predvorjem“ pustinje Sahare – jer se nadnosi na dolinu palmi.
Nekada se u blizini carskog grada Marakeša, nalazio vojni logor. Da se preživi dan u pustinji – bila je dovoljna čaša kamiljeg mleka – i samo jedna urma. U nestašici kamiljeg mleka, svaki vojnik dobijao – tri šake urmi. Grickali su ih, košpe ostajale, vetrovi ih zemljom prekrivali, Atlas vlagom darivao, pa su iz njih iznikle palme – prethodnice grada.
Kroz kapiju visokog zida koji opasuje Marakeš ulazimo u grad obojen crvenim bojama.
U ružičastom hotelu, sedam na ružičasti kanabe i – pijem ružičasti čaj. Kroz otvorena vrata, sa zavesom koju topli vazduh lenjo pomera, probija se cvrkut ptica žubor fontana i ljudski glasovi. Pozno oktobarskovreme, a sve ucvetalo i mirisno zahvaljujući planini koja zadržava vreli saharski vazduh.
Marakeš je najorijentalniji grad. Mesto u kojem se mogu ostvariti snovi iz 1.001 noći. Mesto luksuza, mesto bazara i, mesto u kojem pomislite da vreme stoji još od srednjeg veka…
Medina je trgovački deo – i mada u nju svakog dana u isto vreme dolazi neki drugi svet deluje nestvarno i bezvremeno. U vazduhu je miris trave, otegnuto-piskavi zvuci, ljudski žamor… Na pločniku su kujundžije, prodavci mesinga, lustera i golubova. U jevrejskoj četvrti Melah su jedinstveni dućani – bez vrata. Mali prostor zauzima samo jedan čovek i tezga na kojoj šije, prodaje, premerava svilu, gajtan, piliće:
„Bonžur, madam, sil vu ple, madam! Madam, madam, madam…“ saleću nas trgovci i buljuci dece. Spas nalazimo u autobusu koji nas vodi u Behiju – palatu sreće koja je pripadala haremskim ženama. ‘A trg, kad ćemo na trg?’ Nestrpljivi smo.
„Na trg se ne ide do podne. Niti u podne, ili po podne – već kad sunce izgubi snagu i postane rumeno!“, kaže Arapin. Prolazimo hotel „Mamunija“. Marakeš ima blagu klimu – tu je svake godine boravio ‘čovek sa cigarom’ – Vinston Čerčil. Duge londonske zime menjao je za večita marakeška proleća.
Toplina sunčevih zraka opada, i ona postaju purpurnocrvena. To je vreme kad stižemo na trg, Džema-el-fna. To je najveselije mesto – mesto razbibrige, zabave, dobrog zalogaja, i bezbroj iznenađenja. Potkovičasto okružen – u crveno okrečenim i zbijenim kućama obasjanim rumenopurpurnim zracima zalazećeg sunca – sve deluje nestvarno. Nailazim na ‘piramidu’ nepečenih zemljanih ćupova. Služe za pustinjski život plemena, nomada, i tuarega. Napune ih vodom i stave u hlad. Koliko vode isteče kroz porozne zidove, toliko spadne temperatura tečnosti. Kada je ćup na polovini, voda je najhladnija – tvrde oni što ih kupuju.
Sunce je u visini palmine krošnje, muzika se pojačava, dim postaje gušći. Iz bočnih uličica sve više dolaze uparađeni muškarci napred, zabrađene supruge iza njih. Mnogi hrle prema postavljenim stolovima u centralnom delu trga odakle se šire zanosni mirisi orijentalne kuhinje. Naočiti Marokanac odeven u belu odoru i sa svoje tri žene – naručuje čuveni arapski specijalitet kus-kus.
„Kus-kus – gut-gut!“, uzvikuju nemački turisti do njega.
