Maroko: Na putu do Esauire

5

Foto: 24 sachbearbeitung from Pixabay

Na putu od Marakeša do Esauire vozili smo se kroz najplodnije oblasti, gde je trava disko zelena, gde se stabljike zrelog žita povijaju pod težinom prinosa i gde rastu arganova stabla. Marokanske koze prosto obožavaju lišće i bobice ovog drveta, pa su u stanju da se propnu na zadnje noge ne bi li dohvatile donje grane. Neke smo čak videli kako stoje usred krošnji tog drveća. Kako su tamo dospele, da li su jedne drugima poturile leđa kao „lopovske“, ne umem da objasnim. Na mnogim razglednicama iz Maroka, prikazane su ove koze akrobate, ali ko više kupuje razglednice? Potražite slike na internetu…

Esauira je bila čvrsto velika utvrđena portugalska trgovačka luka, jer je je obližnje ostrvo Mogador štiti od hirovitog okeana. Sredinom XVI veka Portugalci su potisnuti od strane lokalnih vladara Saadi dinastije, rešenih da Esauiru pretvore u najmoćniju luku Severozapadne Afrike.

Često su je u to doba nazivali „lukom Timbuktua“ (čuveni grad u današnjoj republici Mali), odakle je stizala tada najtraženija roba, crno roblje. Vladari Maroka naredili su da „beli“ trgovači brodovi mogu pristajati samo u utvrđenoj Esauiri, koja postaje najprometnija luka severozapadne Afrike tokom XVI i XVII veka.

Zanimljivo je da su veći deo centra grada naseljavali Jevreji, koji su dobili status „kraljevskih trgovaca“, jer su vladari Maroka smatrali da će im oni doneti odlične kontakte sa evropskim trgovcima. Sve do Francuske dominacije Esauira je bila dominantna trgovačka luka, sa prometom barem četiri puta većim od Rabata ili Kazablanke. Ali, nova vlast je imala drugačije, severnije ciljeve.

Esauira je zamrla sa Francuzima, da bi tek nakon nezavisnosti Maroka ponovo procvetala početkom šezdesetih godina XX veka, kao „meka“ evropskih hipika, koji su je ubrzo pretvorili u umetničku koloniju i veliku pijacu alternativnog.

Talasima izujedane portugalske zidine grada i „srećni kolačići“- ukusni mafini od čokolade i trunke hašiša, ostavština su drevnih i modernih osvajača.

Isprane boje grada koje zapljusnu posetioca su fantastični. Luka je prepuna plavih ribarskih čamaca, mali restorani uz obalu nude mirisne i sveže morske specijalitete, a utvrđeno jezgro starog grada podseća na dvorce iz Tolkinovih romana. Imali smo to zadovoljstvo da noćimo u restauriranoj kući noblesa – riadu.

Dajući mi ključ, gospođa na recepciji prokomentarisala je da sam dobio najbolju sobu. Mislio sam da to govori svima, sve dok nisam ušao u moje „dvore“. Prostrana soba sa efektnim komadima nameštaja imala je „stakleni zid“ koji je gledao na okean. Raskrilio sam klizna vrata i shvatio da je riad podignut na samim zidinama grada, a moja soba nad talasima koji su se obrušavali na njih. Hučalo je svuda oko mene, a kada bi poneki gigantski talas udario o zidine, mogao sam osetiti kapljice na licu i rukama. Otvorio sam sve prozore širom, nasuo čašu vina i udobno se zavalio u berbersku fotelju pretrpanu mekim jastucima, od čistog uživanja zaboravivši sve prethodne marokanske doživljaje.

Odlomak iz knjige „Bukirano“. Autor je kreator dalekih putovanja u agenciji Odeon World Travel.

Original Article