Mizofobija- strah od klica i zaraza

363

Ljude okružuju svakakvi strahovi. Ti strahovi uvlače se u njih i teraju ih da se nečega plaše. Postoje različite vrste fobija a jedna od najčešćih je i mizofobija.

Mizofobija je bolestan strah od klica, zaraza, prljavština i nečistoće. Mnogi ljudi imaju mizofobiju. Plaše se bakterija, zaraza i ostalih štetnih bića da ne uđu u njihov organizam i da tu ne naprave pometnju. Mizofobičari ne mogu normalno da žive. Dakle, izdvajaju se po načinu života od drugih. Po ceo dan su uznemireni a noću ne mogu ni oka da sklope. Veruju da su klice i zaraze ogromna bića sa velikim i oštrim čeljustima koja će ih svakog trenutka pojesti. Mizofobičari nemaju svoj stalni život. Jednog dana hodaju gore-dole i isuviše su uznemireni, a drugog su naizleg fizički mirni ali u njihovim dušama kulja vatra straha.
Mizofobičari isuviše brinu o sebi. Svakog dana menjaju odeću, ne jedu meso ili neko drugo jelo koje može lako da se pokvari. Kupaju se svaki dan bar tri ili četiri puta. Kao da žive nesvesno.
Ti ljudi gube prijatelje. Šire svoje ludilo na okolne prijatelje i ostale ljude pa se od njih treba na vreme sloniti. Svakog meseca idu četiri ili pet puta na pregled. Nikako ne mogu da smisle blato, prljavštvinu ili neke druge zarazne stvari. Toga se groze.
Veruju da oko njih kruže klice i zarazne stvari, pa nekad kad usplahireno izađu napolje kad je sunčano, nose kišobran da bi zaštitili svoju glavu. To ludilo ih uništava. Teško je izlečiti ljude koji imaju neke zaista, ako mogu da kažem, malo izopačene strahove. Ali, nismo svi po prirodi isti. Takva je situacija i sa mizofobičarima. I oni se pomalo razlikuju. Po nekakvim unutrašnjim strahovima u mizofobiji se razlikuju ali po ponašanju sadržina im je skoro uvek ista. Neki mogu da strahuju od klica i zaraza, a drugi da nikako ne zgaze u blato ili prljavu vodu. Na primer, ovi drugi mizofobičari nikako neće da piju sa nekog izvora, čak i da se dobro pregledan. Ako mogu da kažem u metafori, mizofobičari strahuju ni da im trunka neke prljave stvari ne padne na glavu. Nalaze se u velikom bunilu iz koga je veoma teško izaći. Malo je mizofobičara koji bi tražili pomoć od doktora i koji bi bili polu-svesni šta se sa njima zaista događa. Mizofobičari takođe imaju bolestan strah da ih neko slučajno ne pipne i da im ne prenese neku zarazu. Zato mizofobičari teško izlaze na kraj sa ljudima. Kod doktora nekako uspevaju da taj strah, strah od dodira, malo primire.
Eto kako izleda život mizofobičara. Možda je i nekako drugačiji. Ali zasad je sigurno da mizofobičari imaju fobiju od klica, zaraza i dodira.